Важни прописи који се односе на приступачност

Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом

Међународни уговори које је држава Србија потписала једнако су обавезујући као и домаћи закони. Један од тих уговора је и Конвенција о правима особа са инвалидитетом Уједињених нација коју је Србија ратификовала 2009. године (односно након потписивања, усвојила у Народној скупштини Републике Србије)

Члан 9 Конвенције односи се на приступачности он гласи:

Приступачност

Члан 9

1. У циљу омоћавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице ће предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односиће се, између осталог, и на:
   (а) зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места;
   (б) информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе.
2. Државе стране уговорнице ће такође предузети одговарајуће мере:
   (а) да утврде, промовишу и прате примену минималних стандарда и смерница за приступачност објеката и услуга које су отворене односно које стоје на располагању јавности;
   (б) да обезбеде да приватна правна лица која пружају услуге и погодности отворене или на располагању јавности воде рачуна о свим аспектима њихове приступачности особама са инвалидитетом;
   (ц) да обезбеде обуку носилаца о проблемима приступачности с којима се суочавају особе са инвалидитетом;
   (д) да се у зградама и другим објектима отвореним за јавност обезбеде ознаке на Брајевом писму и на начин да се лако читају и разумеју;
   (е) да се пруже облици непосредне помоћи и посредници, укључујући водиче, читаче и стручне тумаче за језик знакова, како би се олакшао приступ зградама и другим објектима отвореним за јавност;
   (ф) да подстичу друге одговарајуће облике помоћи и подршке особама са инвалидитетом како би им се обезбедио приступ информацијама;
   (г) да подстичу приступ особа са инвалидитетом новим информационим и комуникационим технологијама и системима, укључујући интернет;
   (х) да подстичу благовремену израду, развој, производњу и дистрибуцију доступних информационих и комуникационих технологија и система, како би постали доступни уз минималне трошкове.

Општи коментар

Комитет Уједињених нација за права особа са инвалидитетом има праксу да у оквиру одређене области, која је дефинисана Конвенцијом, произведе такозвани Општи коментар којим детаљно образлаже шта члан Конвенције који се односи на ту област подразумева. Како је приступачност једна од тачака Конвенције којој је било потребно посветити додатну пажњу, произведен је ОПШТИ КОМЕНТАР БРОЈ 2 који де односи на члан 9 Конвенције, који се тиче приступачности.

Текст Општег коментара број 2 у наставку:

Комитет за права особа са инвалидитетом

Једанаесто заседање

31 март –11 април 2014

Општи коментар бр. 2 (2014)

Члан 9

Приступачност

Једанаесто заседање

1. Увод

1. Приступачност је предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву. Без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Није случајност то што приступачност представља једно од начела на којима се Конвенција о правима особа са инвалидитетом заснива (члан 3 ф). Историјски, покрет особа са инвалидитетом тврдио је да је приступ физичком окружењу и јавном превозу предуслов за слободу кретања особа са инвалидитетом, гарантовану чланом 13 Универзалне декларације о људским правима и чланом 12 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Слично томе, приступ информацијама и комуникацијама може се сматрати предусловом за слободу мишљења и изражавања за особе са инвалидитетом, гарантовану чланом 19 Универзалне декларације о људским правима и чланом 19, став 2 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
2. Чланом 25 ц Међународног пакта о грађанским и политичким правима гарантује се право сваког грађанина да има приступ, под општим условима једнакости, јавним сервисима и услугама у својој земљи. Одредбе овог члана могу послужити као основ за укључивање права на приступ у основне инструменте о људским правима.
3. Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације гарантује свакоме право на приступ било ком месту или услузи отворенима за јавност, на пример превозу, хотелима, ресторанима, кафеима, позоришним дворанама и парковима (члан 5 ф). На тај начин створен је преседан међународног јавног права којим се право на приступ сматра посебним, самосталним правом. Додуше, треба признати да су за припаднике различитих етничких група баријере приступу различитим местима и услугама отвореним за јавност биле последица предрасуда и жеље да се незаконитом применом силе ограничи приступ местима која су била физички приступачна. Са друге стране, особе са инвалидитетом суочавају се са техничким, физичким и често околинским баријерама које је створио човек- са степеницама на улазу у зграде, са одсуством лифтова у вишеспратницама или непостојањем информација у приступачним форматима. Грађено окружење увек је у вези са друштвеним и културним развојем, као и обичајима, тако да је оно увек под пуном контролом друштва. Постојеће вештачке баријере често су више проузроковане ниском свешћу и недостатком техничког знања него што су последица ичије свесне жеље за искључивањем особа са инвалидитетом из коришћења одређених објеката и услуга намењених јавности. Ради усвајања политика које ће гарантовати бољу приступачност за особе са инвалидитетом, неопходно је променити однос друштва према овим особама, борити се против њихове дискриминације и стигматизације кроз континуиране едукације, кампање и подизање нивоа свести јавности.
4. Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације јасно су установиле право на приступ као део међународног јавног права. Приступачност би због тога требало посматрати као социјални аспект права на приступ или потврду поменутог права из перспективе инвалидитета. Конвенција о правима особа са инвалидитетом дефинише приступачност као једно од темељних начела на којима овај инструмент о људским правима почива- суштински предуслов за ефикасно и равноправно остваривање различитих грађанских, политичких, економских, социјалних и културних права од стране особа са инвалидитетом. Приступачност би требало посматрати у контексту једнакости и недискриминације. Поред тога, приступачност се може посматрати и као део улагања у друштво и саставни део напора за одрживи развој.
5. Иако различити људи и различите организације имају различита схватања појма „информационо комуникациона технологија“ (ИКТ), сви признају да ИКТ представља кровни појам који обухвата било које средство, апликацију или направу за информације и комуникације, као и њихов садржај. Оваква дефиниција обухвата широки спектар приступачних технологија попут радија, телевизије, сателита, мобилних телефона, фиксних линија, компјутера, хардвера и софтвера информационо- комуникационих мрежа. Значај ИКТ лежи у њиховој способности да отворе широк дијапазон услуга, трансформишу постојеће услуге и створе повећану потражњу за приступ информацијама и знању, нарочито за делове становништва који су се до сада суочавали са искљученошћу, попут особа са инвалидитетом. Члан 12 Међународних телекомуникационих правила (Дубаи, 2012) предвиђа право особа са инвалидитетом да приступе међународним телекомуникационим услугама, узимајући у обзир релевантне препоруке Међународне уније за телекомуникације ИТУ. Одредбе овог члана могу послужити као основа за ојачавање националних законодавстава страна уговорница.
6. У свом Општем коментару бр. 5 из 1994. године, Комитет за економска, социјална и културна права нагласио је дужност страна уговорница да спроводе Стандардна правила Уједињених нација за изједначавање могућности које се пружају особама са инвалидитетом. И Стандардна правила наглашавају значај приступачности физичког окружења, превоза, информација и комуникација за изједначавање могућности које се пружају особама са инвалидитетом. Поменути концепт је елабориран у Правилу бр. 5, којим су приступачност физичког окружења, превоза, информација и комуникација означени као области за приоритетно деловање страна уговирница. Значај приступачности апострофиран је и Општим коментаром 14 Комитета за економска, социјална и културна права из 2000. године (параграф 12). Комитет за права детета је у свом Општем коментару бр. 9 из 2006. године о правима деце са инвалидитетом нагласио чињеницу да неприступачност јавног превоза, инфраструктуре и објеката, укључујући владине зграде, трговинска здања и просторе за рекреацију, представља значајан фактор у маргинализацији и искључености ове деце и у великој мери угрожава њихов приступ сервисима, укључујући здравствену заштиту и образовање. Овај Комитет поново је нагласио значај приступачности у свом Општем коментару бр. 17 из 2013. године о праву детета на одмор, рекреативне активности, игру, забаву, културни живот и уметност (чл. 31).
7. Светски извештај о инвалидности (2011), објављен од стране Светске здравствене организације и Светске банке у склопу најширих консултација икада одржаних уз учешће стотине експерата за питања инвалидитета, наглашава да су грађено окружење, транспортни системи, информације и комуникације често неприступачни особама са инвалидитетом (Резиме Извештаја, стр. 10). Особе са инвалидитетом су спречене у уживању неких основних права, попут права да траже посао или права на здравствену заштиту, услед непостојања приступачног превоза. У многим земљама ниво спровођења прописа о приступачности остаје низак а особама са инвалидитетом је ускраћена слобода изражавања услед неприступачних информација и комуникација. Чак и у земљама у којима постоје сервиси преводилаца на знаковни језик за глуве особе, број квалификованих тумача је често превише низак а пошто преводиоци некад морају да путују далеко да би пружили услуге глувим особама широм одређене земље, онда те услуге постају исувише скупе да би се задовољиле растуће потребе свих заинтересованих. Особе са интелектуалним и психосоцијалним инвалидитетом, као и глуво- слепе особе, суочавају се са баријерама када покушавају да приступе информацијама и комуникацијама услед непостојања лако читљивих формата, алтернативних и аугментативних модалитета комуницирања. Ове особе суочавају се са баријерама и када желе да користе услуге услед предрасуда и одсуства одговарајуће обуке особља које пружа те услуге.
8. Извештај „Учинимо телевизију приступачном“ (2011) Међународне уније за телекомуникације, написан у сарадњи са Глобалном иницијативом за приступачне ИКТ, апострофира чињеницу да значајан део једне милијарде особа са инвалидитетом не може да ужива у аудио- визуелним садржајима. Ово одсуство приступачности произилази из неприступачности садржаја, информација и/ или апарата неопходних за приступање поменутим услугама.
9. Општа информатичко- комуникацијска заједница признаје приступачност од прве фазе Светског самита о информатичком друштву 2003. Овај концепт, унет и промовисан од стране покрета особа са инвалидитетом, укључен је у Декларацију начела самита у параграфу 25 који гласи: “25. Дистрибуција и јачање глобалног знања за развој може се унапредити уклањањем баријера равноправном приступу информацијама за економске, социјалне, политичке, здравствене, културне, образовне и научне активности и олакшавањем приступа информацијама у јавном домену, укључујући применом универзалног дизајна и асистивних технологија”.
10. Комитет за права особа са инвалидитетом је третирао приступачност као једно од кључних питања у сваком од десет дијалога вођених са странама уговорницама Конвенције приликом разматрања њихових иницијалних извештаја у периоду пре писања овог Општег коментара. Све закључне опсервације упућене државама садржале су и препоруке о приступачности. Непостојање одговарајућих механизама за надзор над спровођењем релевантних прописа и стандарда приступачности у пракси један је од уочених заједничких изазова у свим земљама. У неким странама уговорницама надзор је у надлежности локалних самоуправа којима су недостајали техничко знање о приступачности, људски и финансијски ресурси за обезбеђивање ефикасаног спровођења одредби Конвенције у пракси. Други заједнички изазови су били недостатак обуке и тренинга за релевантне актере и недовољна укљученост особа са инвалидитетом и њихових репрезентативних организација у процесе обезбеђивања приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама.
11. Комитет за права особа са инвалидитетом бавио се питањем приступачности и у својој јуриспруденцији по индивидуалним представкама. У случају Силвије Њусти, Петера Такача и Тамаша Фажекаша против Мађарске (представка бр. 1/2010, ставови Комитета по представци усвојени 16. априла 2013), Комитет је заузео став да све услуге намењене јавности или отворене за јавност морају бити приступачне сходно одредбама члана 9 Конвенције. Од стране уговорнице је затражено да слепим особама обезбеди приступ банкоматима. Комитет је између осталог препоручио да би страна уговорница требало да утврди «минималне стандарде приступачности банкарских услуга које пружају приватне финансијске установе за особе са оштећењем вида и другим врстама оштећења», «да створи правни оквир са конкретним, спроводивим и временски ороченим параметрима за надзор и процену постепеног прилагођавања раније неприступачних банкарских услуга приватних финансијских установа како би те услуге постале приступачне» и да «осигура да сви нови банкомати који се стављају у погон и друге нове банкарске услуге буду потпуно приступачне особама са инвалидитетом» (параграф 10.2 а).
12. Имајући у виду наведене преседане и чињеницу да приступачност заиста представља суштински предуслов за пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву, као и за ефикасно остваривање свих људских права и основних слобода ових особа, Комитет сматра да је неопходно да усвоји Општи коментар о члану 9 Конвенције о приступачности, у складу са својим Пословником о раду и установљеном праксом тела за надзор над поштовањем људских права.

2. Нормативни садржај

13. Члан 9 Конвенције о правима особа са инвалидитетом предвиђа следеће: “ У циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице ће предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама.». Важно је што су покривени сви сложени аспекти и елементи приступачности, укључујући физичко окружење, превоз, информације и комуникације, услуге и сервисе. Фокус више није на правној природи лица које је власник зграда, транспортне инфраструктуре, средстава информисања и комуницирања, услуга и сервиса. Више није важно да ли је реч о некоме из приватног или јавног сектора. Важно је да добра, производи или услуге које су намењене или су на располагању јавности буду приступачне за све, без обзира на то ком сектору њихов власник припада. Особе са инвалидитетом требало би да имају једнак приступ свим добрима, производима и услугама намењеним за јавност на начин који ће поштовати достојанство тих особа и осигурати равноправно и ефикасно коришћење. Овакав приступ проистиче из идеје забране дискриминације: Ускраћивање приступа требало би сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Приступачност би требало обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту оштећења и без прављења икаквих разлика по основима попут боје коже, расе, језика, вероисповести, политичких или других ставова, националног или социјалног порекла, имовине, рођења или другог статуса, правног или социјалног положаја, рода, пола или старости. Приступачност би требало да посебно узима у обзир старосне и родне перспективе за особе са инвалидитетом.
14. Члан 9 Конвенције јасно зацртава приступачност као предуслов за самостални живот, пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву и неограничено остваривање свих људских права и основних слобода ових особа на основу једнакости са другима. Члан 9 има корен у постојећим људским правима, на пример у члану 25 ц Међународног пакта о грађанским и политичким правима (право на једнак приступ јавним службама и сервисима) и члану 5 Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације (право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности). Треба имати на уму да интернет, који ће драматично променити свет, још није постојао у време усвајања ова два темељна инструмента о људским правима. Конвенција о правима особа са инвалидитетом је прва конвенција о људским правима у 21. веку која се бави и ИКТ, тако да ствара нова права у том погледу не само за особе са инвалидитетом. Идеја равноправности и једнакости мењала се током последњих неколико деценија. Концептуални помак од формалне ка суштинској једнакости утиче и на дужности страна уговорница. Обавеза да се обезбеди приступачност сада чини суштински део нове обавезе поштовања, заштите и остваривања права на једнакост и равноправност. Због тога би приступачност требало разматрати у контексту права на приступ, посматраног из специфичне перспективе инвалидности. Право на приступ за особе са инвалидитетом се обезбеђује кроз строгу примену стандарда приступачности. Постојеће баријере на објектима, инфраструктури, добрима, производима и услугама које су отворене односно стоје на располагању јавности биће постепено отклоњене на систематичан и континуиран начин, уз, што је још важније, сталан мониторинг и надзор, са циљем постизања пуне приступачности.
15. Строга примена универзалног дизајна на сва нова добра, производе, инфраструктуре, технологије и услуге требало би да осигура пун, једнак и неограничен приступ за све потенцијалне кориснике, укључујући особе са инвалидитетом, на начин који у потпуности узима у обзир њихово урођено достојанство и разноврсност. Универзални дизајн требало би да допринесе стварању непрекинутог ланца кретања за појединца од једног места до другог, укључујући кретање унутар објеката, без икаквих препрека. Особе са инвалидитетом и други корисници требало би да буду у стању да се крећу по улицама без баријера, улазе у приступачна нископодна возила, приступају информацијама и комуникацијама, користећи помагала и живу асистенцију по потреби. Примена универзалног дизајна не значи аутоматско укидање потребе за техничким помагалима. Изградња објеката биће економичнија уколико се универзални дизајн примењује од почетне фазе пројектовања: Чињење зграде приступачном од почетка пројектовања и изградње најчешће уопште неће повећати цену објекта, или ће евентуални додатни трошкови, уколико их и буде, бити минимални у неким случајевима. Са друге стране, трошкови накнадних адаптација како би се нека зграда учинила приступачном могу бити значајно већи, нарочито уколико је у питању неко историјско здање. Примена универзалног дизајна од почетка пројектовања јесте економичнија али се могући трошкови накнадног отклањања баријера не смеју користити као изговор за избегавање остваривања обавезе постепеног отклањања баријера приступачности.
16. Приступачност информација и комуникација, укључујућу ИКТ, такође би требало постизати још од почетних фаза дизајнирања јер накнадне адаптације сајтова и система на интернету и ИКТ могу повећати трошкове. Због тога је економичније укључити обавезне елементе ИКТ приступачности од најранијих фаза дизајнирања, израде и производње. Примена универзалног дизајна чини друштво приступачним за све, не само за особе са инвалидитетом. Важно је што члан 9 Конвенције намеће странама уговорницама обавезу обезбеђивања приступачности како у градским тако и у сеоским срединама. Искуство показује да је приступачност по правилу боља у градским срединама него у удаљеним сеоским крајевима, иако и претерана урбанизација може створити нове баријере које ће особама са инвалидитетом ограничити приступ, нарочито грађеном окружењу, превозу и услугама, као и софистициранијим средствима комуницирања у ужурбаним градским језгрима која се шире. Особама са инвалидитетом требало би да буде на располагању и приступ оним природним и споменичким деловима физичког окружења који су отворени за јавност како у градским тако и у сеоским срединама.
17. Члан 9, став 1 Конвенције предвиђа обавезу страна уговорница да идентификују препреке и баријере приступачности, између осталог и у односу на:
    
    (а) зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места;
    (б) информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе. Поменуте «друге погодности у затвореном и на отвореном простору» требало би, између осталог, да обухватају зграде органа јавног реда, правосудне објекте и затворе, социјалне установе, просторе и објекте за друштвене интеракције, рекреацију, културне, верске, политичке и спортске активности, као и трговинске објекте. «Друге услуге» требало би да између осталог обухватају поштанска здања, банке, телекомуникацијске и информативне услуге и сервисе.
18. Члан 9, став 2 Конвенције предвиђа мере које би стране уговорнице требало да предузимају ради развијања, промовисања, примене и надзора над поштовањем минималних националних стандарда приступачности инфраструктуре и услуга намењених јавности или отворених за јавност. Поменути стандарди требало би да буду компатибилни са стандардима других држава како би се омогућила њихова интероперабилност и обезбедила слобода кретања особа са инвалидитетом у контексту члана 18 Конвенције. Од страна уговорница такође се очекује да предузму мере како би осигурале да приватна лица која нуде погодности и услуге отворене за јавност узму у обзир све аспекте приступачности за особе са инвалидитетом (члан 9, став 2 б).
19. Пошто је недостатак приступачности често последица ниског нивоа свести и недовољне техничке експертизе, члан 9 предвиђа обавезу страна уговорница да обезбеде обуку и тренинг о приступачности за све релевантне актере (став 2 ц). Члан 9 не покушава да наброји те релевантне актере али свака свеобухватна листа морала би да садржи и власти надлежне за издавање грађевинских дозвола, радиодифузне и агенције за телекомуникације, инжињерске коморе, струковне асоцијације дизајнера, архитеката, урбаниста, органе надлежне за питања превоза, пружаоце услуга, чланове академске заједнице, универзитете, те саме особе са инвалидитетом и њихове репрезентативне организације. Требало би обучавати не само оне који дизајнирају производе, добра и услуге, већ и оне који производе и обликују коначни продукт. Укључивање особа са инвалидитетом у процес непосредног обликовања производа унапредило би постојеће тестове потреба и ефективности приступачности. Грађевински радници на терену су они који у крајњој мери чине неку зграду приступачном или неприступачном. Због тога је важно да тренинзи и механизми за надзор над поштовањем стандарда приступачности обухвате све поменуте групе, како би се осигурала практична примена усвојених стандарда приступачности.
20. Кретање и оријентација у зградама и другим местима отвореним за јавност може бити изазов за неке особе са инвалидитетом уколико не постоје одговарајуће ознаке, приступачне информације и комуникације и службе подршке. Због тога члан 9, став 2 у одељцима д и е прописује да би зграде и друга места отворена за јавност требало да имају ознаке на Брајевом писму и лако читљивим и разумљивим текстовима а да би ради олакшавања приступа требало понудити живу асистенцију и посреднике, укључујући водиче, читаче и професионалне преводиоце за знаковни језик. Без поменутих ознака, приступачних информација и комуникација, те служби подршке, оријентација и кретање по и унутар зграда могли би постати немогући за многе особе са инвалидитетом, нарочито оне склоне когнитивном замору.
21. Без приступа информацијама и комуникацијама, слобода мишљења и изражавања и многе друге суштинске слободе и права особа са инвалидитетом могу бити поткопана и значајно ограничена. Због тога члан 9, став 2 Конвенције прописује да би стране уговорнице требало да промовишу облике непосредне помоћи и посреднике, укључујући водиче, читаче и стручне преводиоце за знаковни језик (одељак е), да подстичу друге одговарајуће облике помоћи и подршке особама са инвалидитетом како би им се обезбедио приступ информацијама и приступ ових особа новим информационим и комуникационим технологијама и системима, укључујући интернет, кроз примену обавезних стандарда приступачности (одељци ф и г). Информације и комуникације требало би да буду доступне у лако читљивим форматима, алтернативним и аугментативним облицима и методима оним особама са инвалидитетом које користе те формате, облике или методе.
22. Нове технологије могу се користити за подстицање пуног и равноправног учешћа особа са инвалидитетом али само уколико су оне дизајниране и произведене тако да буду потпуно приступачне. Нове инвестиције, истраживања, производи требало да доприносе уклањању неједнакости а не да стварају нове баријере. Због тога члан 9, став 2, одељак х Конвенције позива стране уговорнице да подстичу благовремену израду, развој, производњу и дистрибуцију доступних информационих и комуникационих технологија и система, како би постали доступни уз минималне трошкове. Примена система за појачавање звукова, укључујући софистициране слушне апарате и индукционе петље, или путнички лифтови који су дизајнирани тако да омогућавају особама са инвалидитетом да их користе за евакуацију у ванредним ситуацијама ризика, представљају само неке од технолошких иновација и напретка у служби приступачности.
23. Пошто је приступачност предуслов за самостални живот особа са инвалидитетом, гарантован чланом 19 Конвенције, као и предуслов за пуно и равноправно учешће ових особа у друштву, ускраћивање приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући ИКТ, инфраструктури и услугама отвореним за јавност требало би посматрати у контексту дискриминације. Предузимање свих одговарајућих мера, „укључујући и законодавство, у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом» (члан 4, став 1 б) предстваља главну општу обавезу страна уговорница. «Стране уговорнице ће забранити сваку дискриминацију по основу инвалидности и гарантоваће особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу» (члан 5, став 2). „Да би унапредиле једнакост и отклониле дискриминацију, државе стране уговорнице ће предузети све одговарајуће кораке за обезбеђење разумног прилагођавања“ (члан 5, став 3).
24. Неопходно је направити јасну разлику између обавезе да се осигура приступ свим новопројектованим, новоизграђеним или произведеним објектима, инфраструктури, добрима, производима и услугама и обавезе уклањања баријера и обезбеђивања приступа постојећем физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама и услугама намењеним јавности. Још једна од општих обавеза страна уговорница јесте да «предузму односно подстичу истраживање и развој универзално дизајнираних предмета, услуга, опреме и уређаја, како је дефинисано у члану 2. ове конвенције, што би требало да изискује минимално евентуално прилагођавање и најниже трошкове у циљу задовољавања специфичних потреба особе са инвалидитетом, унапређења њихове доступности и коришћења, као и подстицања универзалног дизајна у утврђивању стандарда и смерница» (члан 4, став 1 ф). Сви нови објекти, инфраструктура, погодности, добра, производи и услуге морају бити дизајнирани тако да буду потпуно приступачни особама са инвалидитетом, у складу са начелима универзалног дизајна. Стране уговорнице су дужне да обезбеде приступ постојећем физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, услугама отвореним за јавност. Но, пошто се ова обавеза остварује постепено, стране уговорнице требало би да предвиде прецизан временски оквир и одвоје одговарајућа финансијска средства за извршење ове обавезе. Стране уговорнице даље би требало да јасно пропишу дужности различитих власти (укључујући и власти региона и локалних самоуправа) и правних лица (укључујући приватна лица) које би морали да изврше како би осигурали приступачност. Стране уговорнице требало би такође да предвиде ефикасне механизме за надзор над поштовањем стандарда приступачности и да пропишу санкције за оне који не поштују поменуте стандарде.
25. Приступачност се односи на групе док се разумна прилагођавања односе на појединце. То значи да је дужност да се обезбеди приступачност ex ante обавеза која постоји унапред. Страна уговорница дужна је да обезбеди приступачност неког објекта или простора и пре него што евентуално прими појединачни захтев у том погледу. Стране уговорнице дужне су да усвоје стандарде приступачности, који се усвајају уз консултације са организацијама особа са инвалидитетом и да их учине специфичним за пружаоце одговарајућих врста услуга, грађевинаре и друге релевантне актере. Стандарди приступачности морају бити широки и уједначени. У случају појединаца који имају ретка оштећења која нису могла бити узета у обзир приликом писања стандарда, или који не користе методе, средства и начине који су стављени на располагање ради остваривања приступачности (не читају Брајево писмо, на пример), чак ни примена стандарда приступачности можда неће бити довољна да се осигура приступ. У таквим случајевима могу се применити и разумна прилагођавања. Стране уговорнице, у складу са Конвенцијом, не могу користити мере штедње као изговор за избегавање обавезе постепеног обезбеђивања приступачности за особе са инвалидитетом. Обавеза примене стандарда приступачности је безусловна, другим речима страна која је у обавези не може се изговарати трошковима и теретом који обезбеђивање приступачности за особе са инвалидитетом представља за њу. Супротно томе, обавеза пружања разумних прилагођавања постоји само онда када њихово пружање не представља несразмеран терет за пружаоца.
26. Дужност пружања разумних прилагођавања је ex nunc дужност, што значи да је извршива од тренутка када је прилагођавање неопходно појединцу са оштећењем у конкретној ситуација (радно место, школа итд.) како би он или она остварио своја права на једнак начин у датом контексту. Овде стандарди приступачности могу бити индикатор али не морају да се узимају као једини обавезујући елеменат правне ситуације. Разумна прилагођавања могу се користити као средство за обезбеђивање приступачности појединцу са инвалидитетом у конкретној ситуацији. Разумним прилагођавањем настоји се постићи индивидуална правда у смислу осигуравања недискриминације и једнакости, узимајући у обзир достојанство, аутономију и избор појединца. Тако особа са ретким оштећењем може затражити прилагођавања која спадају ван домашаја било каквих стандарда приступачности.

3. Дужности страна уговорница

27. Иако је обезбеђивање приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, услугама намењеним јавности често предуслов за остваривање грађанских и политичких права особа са инвалидитетом, стране уговорнице могу тај приступ по потреби обезбеђивати постепено и у оквиру међународне сарадње. Неопходно је у кратком или средњем року сачинити анализу стања и идентификовати постојеће препреке и баријере које би требало уклонити. Баријере би требало уклањати на континуиран и систематичан начин, постепено али постојано.
28. Стране уговорнице Конвенције су дужне да усвоје, спроводе и врше надзор над поштовањем националних стандарда приступачности. Уколико не постоје одговарајући прописи, први корак представљаће стварање релевантног правног оквира. Стране уговорнице требало би да изврше свеобухватну ревизију прописа о приступачности како би идентификовале и отклониле рупе у прописима и премостиле евентуални јаз између закона и њиховог спровођења у пракси. Прописи којима се уређује положај особа са инвалидитетом често пропуштају да обухвате ИКТ приликом дефинисања приступачности. Закони о забрани дискриминације на основу инвалидитета уређују питања приступачности у сферама образовања, запошљавања и јавних набавки а при томе пропуштају да укључе ИКТ у своје дефиниције приступачности иако ИКТ представља централну компоненту многих добара и услуга у савременом, информатичком друштву. Важно је да се ревизије и усвајања поменутих прописа врше уз блиске консултације са особама са инвалидитетом и њиховим репрезентативним организацијама (члан 4, став 3 Конвенције), као и са другим релевантним актерима, укључујући чланове академске заједнице и струковне асоцијације архитеката, урбаниста, грађевинских инжињера и дизајнера. Ови закони требало би да укључују и да се заснивају на начелима универзалног дизајна, као што то Конвенција и предвиђа (члан 4, став 1 ф). Поменути прописи требало би да предвиде обавезну примену стандарда приступачности и санкције, укључујући новчане казне, за оне који не примењују те стандарде.
29. Корисно је укључити стандарде приступачности у опште прописе којима се одговарајуће области регулишу- физичко окружење у прописима о изградњи и планирању, превоз у прописима о јавном друмском, железничком, ваздушном и воденом саобраћају, ИКТ у прописима о информацијама и комуникацијама, услуге у прописима који уређују услуге намењене јавности. Ипак, приступачност би требало уредити и општим и посебним прописима о једнаким могућностима и равноправности у контексту забране дискриминације на основу инвалидитета. Требало би јасно дефинисати ускраћивање приступа као забрањени акт дискриминације. Особама са инвалидитетом којима је ускраћен приступ физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, или услугама намењеним јавности требало би ставити на располагање ефикасна правна средства за заштиту од дискриминације. Приликом дефинисања стандарда приступачности, стране уговорнице требало би да узму у обзир разноликост особа са инвалидитетом и да осигурају да приступачност буде обезбеђена свим особама са инвалидитетом свих узраста, оба пола и свих врста инвалидитета. Део обухватања разноликости особа са инвалидитетом у обезбеђивању приступачности за њих чини и узимање у обзир чињенице да је неким особама потребна животињска или људска асистенција ради уживања пуне приступачности (попут персоналне асистенције, превођења на знаковни језик, или превођења на тактилни знаковни језик, паса водича). Тако је на пример неопходно прописати да забрана уласка паса водича у одређени простор представља забрањени акт дискриминације на основу инвалидитета.
30. Неопходно је прописати минималне стандарде приступачности за различите услуге које лица из приватног и јавног сектора пружају особама са различитим врстама оштећења. Кад год се развија неки нови стандард за ИКТ неопходно је користити као референта средства за укључивање у те стандарде документа попут Препоруке Међународне уније за телекомуникације ИТУ-Т о обавеѕној контролној листи за послове стандардизације (2006) и Смернице о телекомуникацијској приступачности за старије и особе са инвалидитетом (Препорука Ф 790 ИТУ-Т). То би омогућило уопштавање универзалног дизајна и његово укључивање у развој стандарда. Стране уговорнице требало би да утврде правни оквир са специфичним, спроводивим и временски ороченим параметрима за надзор над и вредновање постепеног прилагођавања услуга приватних лица и претварање тих раније неприступачних услуга у приступачне. Стране уговорнице такође би требало да осигурају да све нове услуге и нова добра финансирана из јавних набавки буду потпуно приступачни за особе са инвалидитетом. Минимални стандарди приступачности морају бити развијани кроз блиске консултације са особама са инвалидитетом и њиховим репрезентативним организацијама у складу са одредбама члана 4, став 3 Конвенције. Поменути стандарди могу бити развијани и кроз сарадњу са другим странама уговорницама, међународним организацијама и агенцијама, у склопу међународне сарадње а у складу са одредбама члана 32 Конвенције. Стране уговорнице се охрабрују да се прикључе студијским групама у секторима за радио, стандардизацију и развој ИТУ које раде на укључивању приступачности у развој међународних телекомуникацијских и ИКТ стандарда, као и на подизању нивоа свести индустрије и влада о потреби повећања приступа информационим и телекомуникационим технологијама за особе са инвалидитетом. Таква сарадња може бити корисна у развијању и унапређивању међународних стандарда који доприносе интероперабилности добара и услуга. У области услуга усмерених на комуникацију, стране уговорнице требало би да осигурају макар минимум квалитета услуга, нарочито новијих врста услуга као што су персонална асистенција, превођење на знаковни језик, системи за тактилну знаковну комуникацију, са циљем стандардизације ових услуга.
31. Као део ревизије прописа који се односе на приступачност, стране уговорнице требало би да анализирају и по потреби измене прописе који забрањују дискриминацију на основу инвалидитета. Требало би предвидети да макар следеће ситуације у којима је недостатак приступачности спречио особу са инвалидитетом да користи погодности или услуге намењене јавности представљају забрањене акте дискриминације на основу инвалидности:
    (а) Уколико је погодност или услуга успостављена после усвајања релевантних стандарда приступачности;
    (б) Уколико се приступ погодности или услузи може обезбедити пружањем то када су оне установљене.
32. Као део ревизија прописа релевантних за приступачност, стране уговорнице требало би да размотре и прописе о јавним набавкама. Требало би да предузму потребне мере како би осигурале да прописи о јавним набавкама садрже одредбе о поштовању приступачности. Неприхватљиво је користити јавне финансије и буџетска средства за стварање нове или одржавање постојеђе неједнакости која неизбежно проистиче из неприступачне инфраструктуре и услуга. Јавне набавке требало би користии за спровођење афирмативних мера у складу са одредбама члана 5, став 4 Конвенције, како би се осигурала приступачност и де факто једнакост за особе са инвалидитетом.
33. Стране уговорнице требало би да усвоје стратегије и акционе планове за идентификовање постојећих баријера за приступачност, утврде временске оквире са фиксним роковима, предвиде људске и финансијске ресурсе неопходне за уклањање баријера. После усвајања неопходно је строго спроводити поменуте стратегије и акционе планове. Стране уговорнице требало би да ојачају механизме надзора над поштовањем приступачности и наставе да одвајају довољна средства за отклањање баријера, као и да обучавају особље које ће вршити мониторинг. Пошто се стандарди приступачности често спроводе на локалном нивоу, од суштинске је важности континуирано јачање капацитета органа локалних власти надлежних за надзор над поштовањем тих стандарда. Стране уговорнице дужне су да успоставе ефективне механизме за мониторинг и оснују ефикасна тела за вршење надзора са одговарајућим надлежностима и овлашћењима како би осигурале спровођење стратегија, планова и стандарда у области приступачности.

4. Однос и везе члана 9 са осталим члановима Конвенције

34. Дужност страна уговорница да обезбеде приступ физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама и услугама отвореним за јавност особама са инвалидитетом требало би посматрати из перспективе једнакости и недискриминације. Ускраћивање приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама и услугама отвореним за јавност особама са инвалидитетом представља акт дискриминације на основу инвалидитета, забрањен чланом 5 Конвенције. Осигуравање приступачности pro futuro требало би посматрати у контексту спровођења опште обавезе развијања универзално дизајнираних добара, услуга, опреме, погодности и инфраструктуре (члан 4, став 1 ф).
35. Подизање нивоа свести један је од предуслова за ефикасно спровођење Конвенције о правима особа са инвалидитетом. Пошто се приступачност често посматра уско, као приступачност физичког окружења (које је изузетно важно али чини само један аспект обезбеђивања приступа за особе са инвалидитетом), стране уговорнице требало би да стреме систематичном и континуираном подизању нивоа свести међу свим релевантним актерима. Неопходно је бавити се свеобухватном природом приступачности и говорити о обезбеђивању приступачности физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама и услугама. Приликом подизања нивоа свести неопходно је апострофирати да се обавеза поштовања и примене стандарда приступачности подједнако односи и на јавни и приватни сектор. Потребно је промовисати примену универзалног дизајна и идеју да су пројектовање и изградња који инкорпорирају приступачност исплатљивији и економичнији. Требало би вршити подизање нивоа свести у сарадњи са особама са инвалидитетом, њиховим репрезентативним организацијама и техничким стручњацима. Посебну пажњу требало би посветити јачању капацитета надлежних за спровођење и надзор над поштовањем примене стандарда приступачности. Није довољно да медији узму у обзир приступачност сопствених програма, услуга и сервиса за особе са инвалидитетом, већ би они требало да узму учешћа и у подизању нивоа свести и промовисању приступачности.
36. Обезбеђивање пуне приступачности физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама и услугама отвореним за јавност збиља представља суштински предуслов за ефикасно остваривање многих права уређених Конвенцијом. У ситуацијама ризика, природних катастрофа и оружаних сукоба, службе спасавања морају бизи приступачне особама са инвалидитетом, или неће бити могућа заштита живота и безбедност ових особа (члан 11). Неопходно је укључити приступачност као један од приоритета у напоре обнове после катастрофа и разарања. Све стратегије смањења ризика од катастрофа морају бити приступачне и укључивати питања заштите и помоћи особама са инвалидитетом.
37. Не може постојати ефикасан приступ правди уколико зграде у којима се налазе органи реда или правосуђа нису физички приступачне, или услуге, информације и комуникације које они пружају нису приступачне особама са инвалидитетом (члан 13). Безбедне куће, сервиси подршке и процедуре морају бити приступачни уколико се особама са инвалидитетом, нарочито женама и деци са инвалидитетом, жели пружити ефикасна и смислена заштита од насиља, злостављања и искоришћавања (члан 16). Приступачно окружење, превоз, информације и комуникације, услуге предуслов су за укљученост особа са инвалидитетом у локалну заједницу и самостални живот тих особа (члан 19).
38. Чланови 9 и 21 преклапају се по питањима информација и комуникација. Члан 21 предвиђа да ће стране уговорнице предузети „све одговарајуће мере како би обезбедиле да особе са инвалидитетом могу да уживају право на слободу изражавања и мишљења, укључујући слободу да траже, примају и преносе информације и идеје, равноправно са другима, посредством свих облика комуникације по властитом избору“. Поменути члан 21 даље детаљно прописује на које начине ће приступачност информација бити обезбеђена. Предвиђа обавезу страна уговорница на „пружање информација особама са инвалидитетом, које су намењене широј јавности, у приступачним форматима и технологијама одговарајућим за различите врсте инвалидитета“ (члан 21 а). Од страна уговорница даље се очекује „прихватање и олакшавање коришћења знаковног језика, Брајовог писма, увеличавајуће и алтернативне комуникације и свих других расположивих средстава, начина и формата комуникације по властитом избору, од стране особа са инвалидитетом у званичним интеракцијама“ (члан 21 б). Приватна лица која пружају услуге широкој јавности, укључујући путем интернета, позивају се да пружају информације и услуге у приступачном и употребљивом формату особама са инвалидитетом (члан 21 ц) а средства масовног информисања, укључујући пружаоце информација путем интернета, постичу се да учине своје услуге приступачним особама са инвалидитетом (члан 21 д). Члан 21 такође прописује обавезу држава да признају и подстичу коришћења знаковних језика, у складу и у вези са члановима 24, 27, 29 и 30 Конвенције.
39. Без приступачног превоза до школа, приступачних школских зграда, информација и комуникација, особе са инвалидитетом не би имале могућност да остваре своје право на образовање, уређено чланом 24 Конвенције. Због тога члан 9, став 1 а Конвенције изричито предвиђа да школе морају бити приступачне. Али није довољно да само зграде буду приступачне- цео процес образовања мора бити приступачан, укључујући информације и комуникације, системе асистивне технологије, службе подршке и разумна прилагођавања у школама. Ради подстицања приступачности, образовање би требало да подстиче примену и да се врши на знаковном језику и омогући лакше учење Брајовог писма, алтернативног писма, увеличавајућих и алтернативних начина, средстава и формата комуникације као и вештина оријентације и кретања (члан 24, став 3 а), уз поклањање посебне пажње одговарајућим језицима, облицима и методима комуникације које користе слепи, глуви и слепо- глуви ученици. Начини и средства учења требало би да буду приступачни а настава би требало да се одвија у приступачном окружењу. Цело окружење ученика са инвалидитетом мора се пројектовати тако да подстиче инклузију и гарантује њихову равноправност у целом процесу образовања. Пуно спровођење члана 24 Конвенције о правима особа са инвалидитетом требало би посматрати у вези са одредбама других основних инструмената о људским правима, као и одредбама УНЕСКО- ове Конвенције против дискриминације у образовању.
40. Здравствена и социјална заштита остаће недоступне особама са инвалидитетом уколико су зграде у којима се услуге здравствене и социјалне заштите пружају неприступачне. Чак уколико су и поменуте зграде приступачне, без приступачног превоза особе са инвалидитетом неће моћи да допутују до њих. Све информације и комуникације о здравственој заштити морају бити учињене приступачним употребом знаковног језика, Брајевог писма, приступачних електронских формата, алтернативних натписа, аугментативних и алтернативних облика, метода и формата комуникације. Посебно је значајно узети у обзир родну димензију приступачности приликом пружања здравствене заштите женама и девојкама са инвалидитетом, нарочито заштите репродуктивног здравља и гинеколошке неге.
41. Особе са инвалидитетом не могу ефективно остваривати своја права из радног односа, зацртана чланом 27 Конвенције, уколико радна места нису приступачна. Управо због тога члан 27, став 1 а Конвенције изричито прописује да радно место мора бити приступачно. Одбијање послодавца да адаптира радно место представља забрањени акт дискриминације на основу инвалидитета. Поред физичке приступачности радног места, особама са инвалидитетом су потребни приступачан превоз и сервиси подршке да би дошли до таквог радног места. Све информације о послу, понуда радног места, поступак избора запосленог и комуникација на радном месту која чини део процеса рада морају бити учињене приступачним употребом знаковног језика, Брајевог писма, приступачних електронских формата, алтернативних натписа, аугментативних и алтернативних облика, метода и формата комуникације. Сва синдикална и права из радног односа морају бити приступачна, као и могућности за обуку, тренинг, пре- и доквалификације. На пример, курсеви компјутера или страних језика морају се држати у приступачном окружењу и у приступачним облицима, на приступачним начинима, методима и форматима.
42. Чланом 28 Конвенције уређен је адекватни стандард живљења и социјална заштита особа са инвалидитетом. Стране уговорнице требало би да предузму неопходне кораке како би обезбедиле да и опште и посебне мере социјалне заштите намењене особама са инвалидитетом буду пружане на приступачан начин, у приступачним зградама. Све информације и комуникације о поменутим мерама требало би учинити приступачним употребом знаковног језика, Брајевог писма, приступачних електронских формата, алтернативних натписа, аугментативних и алтернативних облика, метода и формата комуникације. Програми социјалног становања требало би, између осталог, да нуде станове који ће бити приступачни за особе са инвалидитетом и старије особе.
43. Конвенција чланом 29 гарантује особама са инвалидитетом право на учешће у политичком и јавном животу, у управљању јавним пословима. Особе са инвалидитетом неће моћи да равноправно и ефикасно остварују поменута права уколико стране уговорнице пропусте да осигурају да изборне процедуре, бирачка места и изборни материјали буду приступачни, примерени потребама свих особа са инвалидитетом и лако разумљиви и употребљиви. Важно је и да изборни материјали и изборни скупови политичких партија и појединачних кандидата буду приступачни. Без свега поменутог, особама са инвалидитетом биће ускраћено право да на равноправан начин учествују у политичким процесима. Особе са инвалидитетом које буду изабране на неку јавну функцију морају имати једнаке могућности да ту функцију остварују на потпуно приступачан начин.
44. Свако има право да ужива у уметности, учествује у спортским активностима, одлази у хотеле, ресторане, кафане. Ипак, корисник инвалидских колица не може да оде на концерт уколико су на улазу у дворану само степенице. Слепа особа не може уживати у слици уколико у музеју не постоји аудио опис те слике. Наглува особа не може пратити филм без титлова а глува особа не може пратити представу без превода на знаковни језик. Особе са интелектуалним инвалидитетом не могу уживати у књизи уколико не постоји лако читљива и разумљива верзија. Члан 30 Конвенције предвиђа обавезу страна уговорница да признају право особама са инвалидитетом да равноправно са другима учествују у културном животу. Од страна уговорница се очекује да предузму све одговарајуће мере како би обезбедиле да особе са инвалидитетом:
    (а) имају приступ материјалима културног садржаја у облицима који су им приступачни;
    (б) имају приступ телевизијским програмима, филмовима, позоришту и другим културним активностима у облицима који су им приступачни;
    (ц) имају приступ местима за извођење представа или пружање услуга културног садржаја, као што су позоришта, музеји, биоскопи, библиотеке и туристичке агенције и, по могућности, приступ споменицима и знаменитостима од националног културног значаја. Обезбеђивање приступа културним и историјским споменицима који су део националног блага може у одређеним околностима представљати изазов. Ипак, стране уговорнице су дужне да настоје да обезбеде приступ поменутим локацијама. Многи споменици и локалитети од значаја за националну културу учињени су приступачним на начинн који је очувао њихов културни и историјски идентитет и јединственост.
45. Стране уговорнице ће предузимати одговарајуће мере како би омогућиле да особе са инвалидитетом имају могућност да развијају и искористе своје креативне, уметничке и интелектуалне потенцијале” (члан 30, став 2). “Стране уговорнице ће предузети одговарајуће кораке, у складу с међународним правом, како би обезбедиле да закони којима се штите права на интелектуалну својину не представљају неоправдану или дискриминаторску препреку за приступ особа са инвалидитетом материјалима културног садржаја” (члан 30, став 3). Маракешки споразум о олакшавању приступа објављеним делима слепим и особама са оштећеним видом или особама на други начин ограниченим у коришћењу штампаних материјала, усвојен под окриљем Светске организације за интелектуалну својину у јуну 2013. године, требало би да особама са инвалидитетом обезбеди приступ културним материјалима без неразумних или дискриминаторних баријера. Споразум покрива и оне особе са инвалидитетом које живе у иностранству, или живе као чланови мањина у другим земљама а говоре или користе исти језик, односно средство комуникације. Споразум се нарочито односи на оне особе са инвалидитетом које се суочавају са изазовима приликом покушаја да приступе класичним штампаним материјалима. Конвенција о правима особа са инвалидитетом прописује да особе са инвалидитетом, на основу једнакости са другима, имају право на признавање и подршку посебном културном и лингвистичком идентитету. Члан 30, став 4 апострофира признавање и подршку за знаковни језик и културу глувих.
46. Члан 30, став 5 Конвенције предвиђа да ће стране уговорнице, да би особама са инвалидитетом омогућиле да равноправно са другима учествују у рекреативним и спортским активностима, као и онима у слободно време, предузети одговарајуће мере како би:
    (а) подстакле и унапредиле учешће особа са инвалидитетом, у највећој могућој мери, у водећим спортским активностима на свим нивоима;
    (б) обезбедиле да особе са инвалидитетом имају могућност да организују, развијају и учествују у специфичним спортским и рекреативним активностима везаним за инвалидитет, и у том циљу ће подстицати обезбеђивање, равноправно са другима, одговарајуће наставе, тренинга и средстава;
    (ц) обезбедиле да особе са инвалидитетом имају приступ спортским, рекреативним и туристичким догађајима;
    (д) обезбедиле да деца са инвалидитетом имају равноправан приступ са осталом децом у учешћу у игри, рекреацији и активностима у слободно време, као и спортским активностима, укључујући и оне активности у оквиру школе;
    (е) обезбедиле да особе са инвалидитетом имају приступ услугама оних који су укључени у организацију рекреативних, туристичких активности као и активности у слободно време и спортских активности.
47. Међународна сарадња, уређена чланом 32 Конвенције, требало би да постане значајно средство за промовисање приступачности и универзалног дизајна. Комитет препоручује агенцијама за међународни развој да препознају важност пружања подршке пројектима који унапређују ИКТ и другу инфраструктуру за приступ. Све нове инвестиције које се чине у склопу међународне сарадње требало би користити за подстцање уклањања постојећих баријера и спречавање стварања нових. Неприхватљиво је користити јавне финансије за одржавање постојећих и стварање нових неједнакости. Сви нови објекти, нова инфраструктура, погодности, добра, производи и услуге морају бити потпуно приступачни свим особама са инвалидитетом. Међународна сарадња требало би да иде даље од пуког улагања у приступачна добра, производе и услуге. Она би требало и да подстиче размену знања и информација о примерима добре праксе постизања приступачности на начине који ће довести до опипљивих промена на боље у животима милиона особа са инвалидитетом широм света. Међународна сарадња на стандардизацији је значајна, као и подршка организацијама особа са инвалидитетом како би оне могле да учествују у националним и интернационалним процесима развијања, спровођења и надзора над поштовањем стандарда приступачности. Приступачност мора бити саставни део сваког напора за одрживи развој, нарочито у контексту развојних планова за период после 2015.
48. Надзор над поштовањем приступачности чини кључни аспект националног и међународног надзора над поштовањем Конвенције. Члан 33 Конвенције прописује обавезу страна уговорница да одреде органе унутар јавне управе надлежне за питања спровођења Конвенције као и механизме за надзор над поштовањем Конвенције који ће укључивати једно или више независних тела. Цивилно друштво такође би требало да буде укључено и да у пуној мери учествује у процесу вршења надзора. Од суштинске важности је омогућити да тела предвиђена чланом 33 Конвенције буду на одговарајући начин консултована приликом спровођења члана 9 Конвенције. Потребно је пружити прилику поменутим телима да, између осталог, учествују у изради нацрта националних стандарда приступачности, дају коментаре на нацрте закона и стратешких докумената, да учествују у пуној мери у кампањама за подизање нивоа свести и едукацијама. Поступке вршења надзора над спровођењем Конвенција на националном и међународном плану требало би вршити на приступачан начин који подстиче и обезбеђује ефективно учешће особа са инвалидитетом и њихових репрезентативних организација. Члан 49 Конвенције прописује обавезу страна уговорница да текст Конвенције учине доступним у приступачним форматима. Ово представља иновацију у области уговора међународног јавног права којима се уређују људска права и Конвенцију о правима особа са инвалидитетом би требало посматрати као преседан за све будуће уговоре.

Стратегија унапређења положаја особа са инвалидитетом 2020-2024

Влада Републике Србије у марту 2020. године усвојила Стратегију унапређења положаја особа са инвалидитетом за период од 2020. до 2024. године. У делу који се бави анализом проблема значајна пажња посвећена је приступачности, а приступачност је и саставни део показатеља остварења три стратешка циља.

Ради лакше прегледности представљамо вам део анализе који се односи на приступачност:

3.3.1. Приступачност

Приступачност је општи термин који се користи како би се описао степен до којег су физичко окружење, превозна средства, информације и комуникације, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и објекти, роба и услуге приступачни највећем броју људи. Када говоримо о особама са инвалидитетом и њиховом праву приступа физичком окружењу, услугама и производима, приступачност се повезује и са људским правима и правним механизмима њихове заштите, а истовремено се повезује са термином „Универзални дизајн” који подразумева приступачност свим људима без обзира на то да ли имају инвалидитет или не.95

Приступачност је предуслов за самостални живот, пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву и неограничено остваривање свих људских права и основних слобода, равноправно са другима и односи се на особе са сваком врстом инвалидитета.

Државе треба да идентификују препреке и баријере у приступачности, између осталог и у односу на:
(а) зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места;
(б) информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе. Поменуте „друге погодности у затвореном и на отвореном простору” требало би, између осталог, да обухватају зграде органа јавног реда, правосудне објекте и затворе, социјалне установе, просторе и објекте за друштвене интеракције, рекреацију, културне, верске, политичке и спортске активности, као и трговинске објекте, док „друге услуге” треба да обухватају, између осталог, поште, банке, телекомуникацијске и информативне услуге и сервисе.96

Комитет за права особа са инвалидитетом сматра да је неопходно у кратком или средњем року сачинити анализу стања и идентификовати постојеће препреке и баријере које би требало уклонити. Баријере би требало уклањати на континуиран и систематичан начин, постепено али постојано.97

Приступачност се у највећој мери односи на физичку и информациону приступачност.

Физичка приступачност

Физичка приступачност подразумева омогућавање приступа физичком окружењу, услугама и средствима превоза. У Републици Србији је у претходном периоду донет низ прописа којима је створен солидан правни оквир у овој области. Неки од тих прописа односе се на: планирање и изградњу, техничке стандарде планирања, пројектовања и изградње објеката којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старијим особама; јавне набавке за које је потребно приложити доказ о поштовању техничких стандарда приступачности за добра и услуге за особе са инвалидитетом; безбедност саобраћаја на путевима и обезбеђивање приступа, равноправно са другима, физичком окружењу особама са инвалидитетом, постављање опреме за обележавање простора на јавним саобраћајним и другим површинама за слепа и слабовида лица; комуналне делатности и могућност обезбеђивања јавног градског превоза и несметаног паркирања за особе са инвалидитетом; железнички и ваздушни саобраћај и права особа са инвалидитетом и особа са смањеном покретљивошћу у железничком и авио-превозу; повластице у унутрашњем путничком саобраћају; пореска и царинска ослобођења и олакшице; социјално становање; кретање уз помоћ пса водича и др.

Без обзира на постојећу регулативу, особе са инвалидитетом се и даље суочавају са препрекама у обављању свакодневних активности, приликом кретања, коришћења превоза, уласка и кретања кроз различите јавне објекте, као и стамбених објеката који и даље нису приступачни, чиме им се у извесној мери онемогућава приступ робама и услугама и укључивање у друштво уопште.

Неприступачност јавних објеката, посебно оних у којима се остварују различита права, као што су центри за социјални рад, јединице локалне самоуправе, поште, полицијске управе, Републички фонд ПИО и даље је изражена и поред бројних али несистематичних интервенција, што представља препреку особама са инвалидитетом. Подаци из Извештаја о приступачности пословних зграда државних органа особама са инвалидитетом,98 показују да од 23 државна органа у којима је проверавана приступачност, само су три објекта у потпуности задовољила стандарде приступачности. Мапа приступачности, која се налази на интернет презентацији Заштитника грађана, садржи назнаке о приступачности различитих објеката широм Републике Србије.99 Међутим, ова мапа садржи релативно мали број информација, односно, потребно је допуњавати и стално ажурирати, како би се располагало релевантнијим подацима из ове области.

Физичка приступачност просторија у којима се налазе стручне службе центара за социјални рад у јединицама локалне самоуправе није још увек адекватна. Подаци из 2018. године показују да од 170 анкетираних центара за социјални рад 72 има (фиксну или покретну) рампу, рукохвате има 94 центра, приступачно приземље има 118, лифт (уколико зграда има више спратова) има 156, док приступачан тоалет има 97 центара.100 Такође, сигурне куће углавном нису потпуно приступачне женама са инвалидитетом,101 што представља препреку у обезбеђивању заштите од насиља.

Становање особа са инвалидитетом представља посебан проблем и директно утиче на изолованост особа са инвалидитетом и обим њиховог друштвеног укључивања. Адаптације места становања особа са инвалидитетом нису системски решене, те су особе са инвалидитетом принуђене да се саме сналазе да обезбеде финансијска средства за адаптације, као и да испуне врло комликоване процедуре за добијање неопходне сагласности. Такође, радне средине су углавном неприступачне, укључујући и у бизнис сектору, што додатно отежава слободан и равноправан приступ запошљавању особа са инвалидитетом.

Када се посматра приступачност саобраћајница и јавних површина, постојање различитих препрека као што су рупе, отворени шахтови, непрописно постављен урбани мобилијар, високи ивичњаци, недостатак тактилних трака и звучних семафора и слично, онемогућава несметано кретање особа са инвалидитетом. Питање приступачности превоза остаје и даље отворено, јер у пракси, јавни превоз је у највећем броју случајева неприступачан, а само у Београду постоји тзв. специјализовани јавни превоз за особе са инвалидитетом, чији капацитети нису довољни да задовоље потребе свих потенцијалних корисника, а који је организован као комби превоз.102

Такође, истраживања показују да постоји проблем приступачности (јавним услугама), будући да поједини пружаоци јавних услуга не користе електронске канале, док физичка приступачност широко варира у односу на географску локацију, односно, регулаторни оквир за приступачност постоји, али је његово спровођење мањкаво.103

Информациона приступачност

Информациона приступачност подразумева остваривање права на информисање и комуникацију у складу са потребама особа са инвалидитетом, уз развој и коришћење асистивних технологија. У овој области је донет низ прописа којима се омогућава приступачност информација и комуникација, као што су: обавеза обезбеђивања средстава и других услова за несметано остваривање права особа са инвалидитетом у јавном информисању, слободно примање идеја, информација и мишљења, кроз прописе о јавном информисању; посебне обавезе носилаца јавног медијског сервиса да производи и емитује програме намењене свим сегментима друштва, без дискриминације, водећи при томе рачуна нарочито о специфичним друштвеним групама као што су, између осталог, особе са инвалидитетом и посебно глуви и наглуви, прописима о јавним медијским сервисима; омогућавање умножавања и стављања у промет ауторског дела, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде, ако то дело не постоји у траженом облику, ако је његова употреба у директној вези са инвалидитетом и то у обиму који захтева одређена врста инвалидитета – кроз прописе о ауторским и другим правима; право на учење знаковног језика и право на употребу услуге тумача за знаковни језик за глуве и наглуве особе; доступност свих културних садржаја за особе са инвалидитетом; коришћење електронских јавних услуга и интернет страница органа државне управе и др. У 2018. години донет је Закон о електронској управи,104 којим је прописано да су државни органи дужни да поштују стандарде приступачности у погледу садржаја веб сајтова и електронске управе, а донета је и Уредба о ближим условима за израду и одржавање веб сајтова, која садржи део о приступачности.105 Надаље је потребно подржавати израду информационо комуникационих технологија – ИКТ алата који омогућавају особама са инвалидитетом олакшан приступ коришћењу нових технологија. Такође, неопходне су и олакшице за опрему која служи као асистивна технологија (нпр. ослобађање царине, смањен ПДВ), као и увођење подстицаја за домаћу ИКТ индустрију за стварање ових алата.

Посебан сегмент, у смислу информационе приступачности, представљају ванредне ситуације, што подразумева приступачне протоколе и информативне услуге, у складу са потребама особа са инвалидитетом, нарочито у случајевима потребе за евакуацијом – упозорења, СОС телефони, приручници на Брајевом писму за српски језик, аудио дескрипција и слично, као и доступност информација о расположивим сервисима и услугама у локалној заједници у различитим прилагођеним форматима. Министарство унутрашњих послова, у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја, у основним школама у Републици Србији од 2017. године реализује Програм „Основи безбедности деце” за ученика I, IV и VI разреда, са циљем подизања безбедносне културе код деце. На основу исказаних потреба школа за децу са сметњама у развоју у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја врше се припреме за реализацију пројеката и у наведеним школама и уз употребу знаковног језика. Такође, израђен је приручник за понашање у ванредним ситуацијама и у прилагођеној верзији за особе са оштећеним видом, показна вежба евакуације у школи за децу са сметњама у развоју, као и округли сто о особама са инвалидитетом у ванредним ситуацијама.106

Међутим, упркос постојању правног оквира, особама са сензорним инвалидитетом и даље је отежан приступ информацијама и комуникацијама, штампани медији углавном нису приступачни особама оштећеног вида, док глувим и наглувим особама у великој мери нису приступачни ни радио ни телевизија. Савез слепих Србије и библиотека овог савеза предузимају одређене активности у циљу обезбеђивања и промовисања стандардизованог Брајевог писма за српски језик, али је неопходно предузети системске мере. Поред тога, потребно је обезбедити и аудио дескрипцију, посебно имајући у виду чињеницу да је напредовање у софтверским решењима убрзано, као и да је аудио дескрипција алатка која је широко прихваћена у земљама Европске уније. Евидентан је и недовољан број тумача знаковног језика у односу на потребе, као и њихова адекватна обученост. Према подацима Министарства правде, крајем 2019. године у Републици Србији је укупно 22 тумача за знаковни језик.107 Ниво остварења права на коришћење тумача знаковног језика зависи од висине средстава која су за ту намену опредељена на пројектима, односно, финансирање зависи од програмских конкурса Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања.108

Искуство организација цивилног друштва показује да се пружаоци услуга углавном баве аспектом физичке приступачности, док друге димензије приступачности које би требало да подстакну разматрање појединости различитих група особа са инвалидитетом нису узете у обзир.109 Већина представника организација цивилног друштва (96%) сматра да пружаоци услуга нису добро обучени за комуникацију и поступање према особама са инвалидитетом, што укључује не само административне услуге, већ и медицинске услуге и услуге социјалне заштите, док се е-канали пружања услуга перципирају као претежно неприступачни особама са инвалидитетом (58%).110

Имајући у виду стање у области приступачности у Републици Србији, општи закључак из Извештаја о спровођењу Прве стратегије јесте да је правни оквир за обезбеђивање приступачности солидан, како у области физичког окружења, тако и у области информација и комуникација, али је неопходно улагати напоре на доследном спровођењу прописа у пракси, те даље унапређивати стање, нарочито у областима приступачности јавних објеката, саобраћајне инфраструктуре и превозних средстава у јавном превозу путника, приступачности информација и комуникација, као и услуга намењених јавности. У овој области упориште се може наћи и у Акту о приступачности у ЕУ.111

У Закључним запажањима Комитета за права особа са инвалидитетом (2016),112 изражена је забринутост због непостојања националне стратегије обезбеђивања приступачности и законских прописа који би садржавали делотворне санкције за непоштовање прописа, због ниског степена могућности приступа јавним објектима, институцијама и услугама, као и услугама електронских медија. Комитет за права особа са инвалидитетом препоручио је Републици Србији да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека; да промовише универзални дизајн за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт, као и приступачност информација и медија, посебно електронских медија, у складу са Општим коментаром број 2. У том смислу, препоручено је Републици Србији да одреди довољно средстава за надзирање спровођења стандарда приступачности, уз подршку ажуриране националне базе података на својој територији; утврди делотворне санкције за одвраћање које се могу наметнути због неспровођења; повећа титловање и превођење на знаковни језик у медијима и укључи организације особа са инвалидитетом у овај процес.

Такође, изражена је забринутост што у Републици Србији још увек није успостављено национално тело за Брајево писмо за српски језик, које би гарантовало постојање стандардизоване и јединствене Брајеве азбуке, потребне да би се подстакло ширење употребе овог писма у образовању, запошљавању и примени информационих и комуникационих технологија, па је препоручио Републици Србији да предузме неопходне кораке на оснивању националног тела за Брајево писмо и обезбеди стварање стандардизованог Брајевог писма за српски језик.113 Такође, препоручује усвајање приступачне и свеобухватне стратегије за ванредне ситуације, протоколе и приступачне информативне услуге (нпр. СОС линије, SMS апликације за упозорење, приручнике на знаковном језику и на Брајевом писму за српски језик).

Текст целе стратегије може се преузети овде.

95 Универзални дизајн означава дизајн производа, окружења, програма и услуга које користе сви, у највећој могућој мери, без потребе прилагођавања или специјалног дизајнирања. Универзални дизајн не искључује помоћна средства за одређене групе особа са инвалидитетом тамо где је то потребно (Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 2. став 5).

96 Општи коментар број 2 Комитета за права особа са инвалидитетом, пара. 17

97 Ибид, пара. 27

98 Повереник за заштиту равноправности – Извештај број 021-01-22/2013-03

99 http://mapapristupačnosti.rs/

100 Допис Републичког завода за социјалну заштиту из октобра 2019.

101 Извештај Покрајинског заштитника грађана – Омбудсмана за 2018. годину, Покрајински заштитник грађана – Омбудсман, Нови Сад, 2019

102 ГСП Београд, Превоз особа са инвалидитетом, доступно на: http://gsp.rs/specijalni_prevoz.aspx

103 СИГМА, Monitoring Report: The Principles of Public Administration, Serbia 2019, страна 49, доступно на: http://sigmaweb.org/publications/Monitoring-Report-2019-Serbia.pdf

104 „Службени гласник РС”, број 27/18

105 „Службени гласник РС”, број 104/18

106 Допис Министарства унутрашњих послова из октобра 2019. МУП је у сарадњи са НООИС израдио Приручник за понашање у ванредним ситуацијама, који је израђен и у прилагођеној верзији за особе са оштећеним видом и налази се на сајту Сектора за ванредне ситуације, као и постери за поступање у ванредним ситуацијама прилагођени особама са инвалидитетом. У току 2017. године МУП је у сарадњи са организацијом Caritas Србија реализовао показне вежбе евакуације у школи за децу са сметњама у развоју „Радивој Поповић” у Београду, а 2019. године са Мисијом ОЕБС у Србији реализован је округли сто у Новом Саду на тему „Смањење ризика од катастрофа – особе са инвалидитетом у ванредним ситуацијама”

107 Министарство правде, Електронска евиденција сталних судских преводилаца и тумача, децембар 2019, доступно на: https://www.mpravde.gov.rs/tekst/13857/elektronska-evidencija-stalnih-sudskih-prevodilaca-i-tumaca.php

108 Десанка Жижић и Михајло Гордић, Анализа примене Закона о знаковном језику, Градска организација глувих Београда, Београд, 2019

109 Милош Ђинђић и Драгана Бајић, Национални ПАР монитор: Србија, Центар за европске политике, Београд, 2018, доступно на: https://cep.org.rs/wp-content/uploads/2018/11/nacionalni_par_monitor_srbija.pdf

110 Ибид.

111 https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=COM%3A2015%3A0615%3AFIN

112 CRPD/C/SRB/CO/1, мај 2016, пара. 17. и 18.

113 CRPD/C/SRB/CO/1, мај 2016, пара. 43. и 44.

Закон о планирању и изградњи

Чланови Закона о планирању и изградњи који се односе на приступачност су:

Члан 2

Овај члан се односи на појмове у Закону и препознаје стандарде приступачности, а дефиниција гласи: стандарди приступачности јесу обавезне техничке мере, стандарди и услови пројектовања, планирања и изградње којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама;

Следи члан 5

Члан 5

Несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама

Зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу (улице, тргови, паркови и сл.), морају се пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

Стамбене и стамбено-пословне зграде са десет и више станова морају се пројектовати и градити тако да се свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад.

У члану 30 који регулише Правила уређења дефинисано је:

Правила уређења садржана у просторном плану подручја посебне намене, просторном плану јединице локалне самоуправе и урбанистичким плановима садрже нарочито:

1. концепцију уређења карактеристичних грађевинских зона или карактеристичних целина одређених планом према морфолошким, планским, историјско-амбијенталним, обликовним и другим карактеристикама;
2. урбанистичке и друге услове за уређење и изградњу површина и објеката јавне намене и мреже саобраћајне и друге инфраструктуре, као и услове за њихово прикључење;
3. степен комуналне опремљености грађевинског земљишта по целинама или зонама из планског документа, који је потребан за издавање локацијске и грађевинске дозволе;
4. услове и мере заштите природних добара и непокретних културних добара и заштите природног и културног наслеђа, животне средине и живота и здравља људи;
5. услове којима се површине и објекти јавне намене чине приступачним особама са инвалидитетом, у складу са стандардима приступачности;
6. попис објеката за које се пре санације или реконструкције морају израдити конзерваторски или други услови за предузимање мера техничке заштите и других радова у складу са посебним законом;
7. мере енергетске ефикасности изградње;
8. друге елементе значајне за спровођење планског документа.

Правила уређења за делове у обухвату планских докумената за које је одређена даља планска разрада су правила усмеравајућег карактера за даљу планску разраду.

Изузетно значајан је и члан 53а који се односи на Локацијске услове, а који у последњем ставу каже:

Инвеститор није дужан да прибави локацијске услове у случају када изводи радове на инвестиционом одржавању објекта и уклањању препрека за особе са инвалидитетом, радове којима се не мења спољни изглед, не повећава број функционалних јединица и капацитет инсталација, када врши адаптацију, санацију, грађење зиданих ограда, као и у свим осталим случајевима извођења радова којима се не врши прикључење на комуналну инфраструктуру односно не мењају капацитети и функционалност постојећих прикључака на инфраструктурну мрежу, осим ако је овим законом или прописом којим се уређују локацијски услови прописано другачије.

Врло интересантан је и члан 206 који се бави казненим одредбама, а који гласи:

Новчаном казном од 300.000 динара казниће се за прекршај привредно друштво или друго правно лице које је инвеститор објекта ако не обезбеди приступ објекту особама са инвалидитетом у складу са стандардима приступачности (члан 5).
За прекршај из става 1. овог члана казниће се и одговорно лице у привредном друштву или другом правном лицу, новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара.
За прекршај из става 1. овог члана казниће се физичко лице које је инвеститор објекта, новчаном казном од 20.000 до 100.000 динара.
Захтев за покретање прекршајног поступка из ст. 1, 2. и 3. овог члана подноси надлежни грађевински инспектор.

Текст целог Закона о планирању и изградњи

Правилник о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама

Ово је правилник који се ослања на Закон о планирању и изградњи, а који ближе уређује стандарде приступачности
Текст целог Правилника са фотографијама:

1. УВОДНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

Овим правилником прописују се ближе стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове за планирање, пројектовање и изградњу објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

Приступачност, у смислу овог правилника, односи се на зграде јавне и пословне намене, објекте за јавну употребу (улице, тргови, паркови и сл.), као и на стамбене и стамбено пословне зграде са десет и више станова.

Приступачност, у смислу овог правилника, односи се на планирање нових објеката и простора, пројектовање и изградњу и доградњу нових објеката.

Приступачност, у смислу овог правилника, односи се и на реконструкцију и адаптацију постојећих објеката, када је то могуће у техничком смислу.

Члан 2

Објекти за јавно коришћење, у смислу овог правилника јесу: банке, болнице, домови здравља, домови за старе, објекти културе, објекти за потребе државних органа, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе, пословни објекти, поште, рехабилитациони центри, саобраћајни терминали, спортски и рекреативни објекти, угоститељски објекти, хотели, хостели, школе и други објекти.

Члан 3

Поједини појмови употребљени у овом правилнику имају следеће значење:

1. особа са инвалидитетом је особа са телесним, сензорним или интелектуалним оштећењем која услед баријера које постоје у окружењу не може несметано да се креће и да користи површине јавне намене, објекте за јавно коришћење, стамбене и стамбено пословне зграде са десет и више станова, укључујући и јавни превоз и друге услуге намењене јавности;
2. особе смањене покретљивости су особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања привремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу;
3. дизајн за све (универзални дизајн) представља интервенцију на површинама јавне намене, објектима за јавно коришћење или објектима намењених становању, укључујући и пратеће уређаје и опрему, с основним циљем да се створе једнаке могућности приступа, учешћа и употребе за све потенцијалне кориснике, без потребе за додатним прилагођавањем или специјализованим дизајном;
4. помагала за оријентацију у простору могу бити: различити системи хоризонталне и вертикалне сигнализације, бели штап, пас водич или електронска помагала;
5. помагала за кретање могу бити: производ, део опреме, систем производа, хардвер, софтвер или услуге које се користе да би се омогућило несметано кретање;
6. препрека је физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду;
7. приступачност јесте резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад;
8. приступачан објекат, његов део или опрема јесте онај објекат, део објекта или опреме која осигурава испуњавање обавезних елемената приступачности прописаних овим правилником;
9. обавезни елементи приступачности су елементи за пројектовање, грађење, реконструкцију, доградњу и адаптацију којима се одређују величина, својства, инсталације, уређаји и друга опрема на јавним површинама и објектима ради осигурања приступа, кретања, боравка и рада за све потенцијалне кориснике, а у складу са овим правилником;
10. ознаке приступачности су ознаке којима се означавају примењени обавезни елементи приступачности - Слика 1. Ознаке приступачности;
11. рампа представља елемент приступачности за савладавање висинских разлика. Обавезни елементи рампе су коса раван, рукохвати, граничници и у посебним случајевима одморишта или подести;
12. коса раван представља пешачку, равну, чврсту површину која је под углом у односу на хоризонталну раван;
13. визуелна најава и звучна најава су упозорења које обавештавају и/или упозоравају кориснике неког простора путем светлосних и/или звучних сигнала;
14. звучна сигнализација јесте сигнализација која помаже корисницима приликом кретања и/или оријентације у простору путем различитих звучних фреквенција (на пример звучни семафор);
15. асистивни слушни систем су звучни систем који користи предајнике, пријемнике, као и спојне уређаје који заобилазе акустички простор између извора звука и слушаоца. Они могу бити у виду индуктивне петље, РФ система, ИР система, или директно жичане опреме;
16. индукцијска петља или трансмисијски обруч је систем за побољшање звучног амбијента у одређеном простору (нпр: на шалтеру, у чекаоници, конференцијској сали и сл.);
17. тактилна обрада јесте завршна рељефна обрада у контрасту са окружењем: ходајуће површине (стазе), команди неког уређаја (нпр. на командама лифта, телефона и слично), мапе неког простора и друго;
18. тактилна стаза водиља јесте рељефна обрада ходајуће површине намењена оријентацији и вођењу кретања особа које су слепе или слабовиде; - Слика 3. Kретање слепих и слабовидих особа;
19. тактилно поље за усмеравање/раздвајање јесте рељефна обрада ходајуће површине, другачије рељефне структуре у односу на тактилну стазу водиљу која се поставља са сврхом упозоравања корисника на промену смера кретања те стазе;
20. тактилно поље безбедности јесте рељефна обрада ходајуће површине, исте рељефне структуре, као и поље за усмеравање, али другачијих димензија, које служи за обавештавање корисника да прилазе опасној зони: промена висине стазе, наилазак на степениште, наилазећи саобраћај пред раскрсницом и друге опасне зоне;
21. звучни семафор је семафор који поред постојећих светлосних сигнала има и звучну најаву светлосних фаза, датих у виду различитих звучних фреквенција за црвену и зелену фазу;
22. тактилни план прелаза преко саобраћајнице је елеменат вертикалне тактилне сигнализације који се поставља као саставни део уређаја звучног семафора на стуб семафора, а који пружа тактилну информацију корисницима путем чула додира, о облику датог пешачког прелаза и смеру кретања преко те саобраћајнице;
23. улични мобилијар јесте типски елемент чија је намена разграничавање јавне пешачке површине од коловоза, бициклистичке стазе и/или паркиралишта, визуелно вођење корисника, а може бити различитог облика и друге примарне намене - пример: жардињера за цвеће, зид, клупа и слично;
24. антропометријске величине представљају минималне и максималне габаритне димензије неког корисника (са или без одређеног помагала за кретање) - Слика 2. Антропометријске величине;
25. маневарска површина јесте површина коју неки корисник заузима у простору приликом свог кретања (са или без помагала) и коришћења неког простора;
26. једноставно прилагодљиви стан јесте стан који се по потреби може прилагодити у складу са овим правилником, без утицаја на битне захтеве за употребу грађевине.

Графички приказ ознака приступачности, услова употребе помагала и обавезних елемената приступачности, дат је у Прилогу - Сликовни приказ ознака приступачности, услова употребе помагала и обавезних елемената приступачности, који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део. Ознаке приступачности морају бити примерене величине и постављене на лако уочљивом месту

2. УСЛОВИ ЗА ПЛАНИРАЊЕ, ПРОЈЕKТОВАЊЕ И ИЗГРАДЊУ ПРИСТУПАЧНОГ ПРОСТОРА У СKЛАДУ СА ТЕХНИЧKИМ СТАНДАРДИМА ПРИСТУПАЧНОСТИ

Обавезни елементи приступачности

Члан 5

Обавезни елементи приступачности су:

1. елементи приступачности за савладавање висинских разлика;
2. елементи приступачности кретања и боравка у простору - стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење;
3. елементи приступачности јавног саобраћаја. Обавезни елементи приступачности примењују се одабиром најповољнијег решења у односу на намену, ако није другачије предвиђено међународним стандардима који уређују област јавног саобраћаја (ИАТА, УИЦ и сл.).

1. Елементи приступачности за савладавање висинских разлика

Прилази до објекта

Члан 6

Прилаз до објекта предвиђа се на делу објекта чији је приземни део у нивоу терена или је издигнут до 5 цм у односу на пешачку површину.

Савладавање висинске разлике између пешачке површине и прилаза до објекта врши се:

1. рампама за пешаке и кориснике инвалидских колицима, за висинску разлику до 76 цм;
2. спољним степеницама, рампама, степеништем и подизним платформама, за висинску разлику већу од 76 цм.

Рампе за пешаке

Члан 7

Савладавање висинских разлика до 76 цм између две пешачке површине и на прилазу до објекта врши се применом рампи тако да:

1. нагиб рампе није већи од 5% (1:20), а ако нема услова за рампу нагиба од 5% може износити 8.3% (1:12) за кратка растојања (до 6 м);
2. највећа дозвољена укупна дужина рампе у посебном случају износи 15 м;
3. рампе дуже од 6 м, а највише до 9 м у случају да су мањег нагиба, раздвајају се одмориштима најмање дужине 150 цм;
4. најмања чиста ширина рампе за једносмеран пролаз износи 90 цм, а уколико је двокрака чиста ширина рампе износи мин 150 цм, са подестом од мин. 150 цм;
5. рампе су заштићене са спољних страна ивичњацима висине 5 цм, ширине 5-10 цм и опремљене са обе стране двовисинским рукохватима подесног облика за прихватање на висини од 70 цм, односно 90 цм;
6. рукохвати треба да буду непрекидни и да се протежу са обе стране рампе најмање 30 цм испред почетка и иза завршетка рампе;
7. рукохват треба да буде добро причвршћен за зид (носач), а завршеци рукохвата да буду окренути према зиду, односно према носачу;
8. боја шипке треба да буде у контрасту са бојом позадине;
9. рукохвати су пречника 4 цм, обликовани на начин да се могу обухватити дланом;
10. рукохвати су постављени на две висине, од 70 цм и од 90 цм, продужени у односу на наступну раван рампе за 30 цм, са заобљеним завршетком;
11. на огради рампе која се налази у спољном простору, рукохват је изведен од материјала који није осетљив на термичке промене;
12. ограду са испуном од стакла потребно је уочљиво обележити;
13. површина рампе је чврста, равна и отпорна на клизање;
14. површине рампи могу бити у бојама које су у контрасту са подлогом;
15. за савладавање већих висинских разлика могу у посебним случајевима из тачке 1) овог члана применити двокраке рампе са одмориштем између супротних кракова, обезбеђене оградом, рукохватима или зидовима;
16. подести на двокраким рампама морају бити минимум 150 цм са 170 цм како би се обезбедио простор за окретање инвалидских колица;
17. изузетно, уколико постоје услови, рампа може савладавати и висинске разлике веће од 76 цм - Слика 4. Рампе.

Степенице и степеништа

Члан 8

Приступачност степеница и степеништа пројектује се и изводи тако да:

1. најмања ширина степенишног крака буде 120 цм;
2. најмања ширина газишта буде 33 цм, а највећа дозвољена висина степеника буде 15 цм;
3. чела степеника у односу на површину газишта буду благо закошена, без избочина и затворена;
4. површина чела и руб степеника у контрасту је у односу на газиште;
5. између одморишта и степеника на дну и врху степеништа постоји контраст у бојама;
6. приступ степеништу, заштитне ограде са рукохватима и површинска обрада газишта испуњавају услове предвиђене за рампе из члана 7. овог правилника;
7. површина пода на удаљености од најмање 50 цм од почетка силазног крака степеништа има различиту тактилну и визуелну обраду у односу на обраду подеста;
8. степеник у дну степенишног крака буде увучен у односу на површину којом се крећу пешаци испред споменутог крака;
9. рукохвати су изведени у складу са чланом 7. став 1. тач. 5-11) овог правилника - Слика 5. Степенице и степеништа.

Лифт

Члан 9

Савладавање етажних висинских разлика у стамбеним зградама где постоји могућност за пројектовање једноставно прилагодљивих станова и објектима за јавно коришћење, врши се путем лифтова, тако да:

1. прилаз лифту на нивоу улаза у зграду има слободан простор димензија најмање 150 x 200 цм, при чему је подна површина на удаљености од најмање 50 цм од врата лифта различите тактилне и визуелне обраде у односу на околну подну површину;
2. унутрашње димензије кабине лифта износе најмање 110 x 140 цм;
3. врата кабине лифта, која су смичућа или се отварају према спољној страни, имају ширину чистог отвора најмање 80 цм и обојена су контрастном бојом у односу на боју околног зида;
4. преклопно седиште у кабини поставља се на висини од 50 цм, а лифт је опремљен са три стране рукохватом на висини од 90 цм;
5. команде (дугмад) постављају се на висини од 90 цм до 120 цм од пода, а унутар кабине на удаљености 40 цм од угла кабине. Све команде су изведене са рељефним ознакама и контрастним бојама у односу на подлогу, с тим што је команда нивоа улаза у зграду различита по додиру и боји од осталих команди на контролној табли;
6. лифт има звучну и визуелну сигнализацију за означавање спрата на који лифт стиже;
7. подешено довољно трајање отварања врата у пуној ширини и могућност контроле отварања врата помоћу одговарајућег уређаја, ако је предвиђено аутоматско отварање и затварање врата;
8. под кабине лифта треба да буде отпоран на клизање као и да осветљење кабине омогућава задовољавајућу видљивост без рефлексије.

Kада се савладавање висинске разлике решава уз употребу више лифтова, тада најмање један лифт мора испунити услове из става 1. овог члана и означава се знаком приступачности - Слика 6. Лифт.

Члан 10

За савладавање висинских разлика у стамбеним и стамбено пословним зградама и објектима за јавно коришћење, ако није могућа примена степеница и степеништа или рампи, примењују се подизне платформе.

За савладавање висинских разлика у стамбеним објектима између спратова могу се изузетно примењивати посебни лифтови у облику седишта или платформе, који се крећу по шинама преко кракова степеништа, тзв. 'ескалифтови'.

Вертикално подизне платформе

Члан 11

Савладавање висинских разлика, у случају када не постоји могућност савлађивања ове разлике рампама, степеницама и степеништем, врши се подизним платформама. Подизна платформа предвиђа се као плато величине најмање 110 цм до 140 цм са погонским механизмом, ограђена заштитном оградом до висине од 120 цм, пресвучена и опремљена материјалом који не клизи, опремљена прекидачима за позив и сигурносним уређајем.

Kосо подизна склопива платформа

Члан 12

Kосо подизна склопива платформа користи се као елемент приступачности за потребе савладавања висинске разлике веће од 120 цм у унутрашњем или спољашњем простору, искључиво у стамбеним јединицама. Kосо подизна склопива платформа поставља се на бочне зидове степеница или степенишну ограду, која се води дужином целог степеништа, а мора имати: плочу платформе величине најмање 90 x 100 цм, бочну подну преклопну заштиту висине 20 цм и преклопни заштитни рукохват, и опремљена је склопивим седиштем - Слика 7. Платформе.

2. Елементи приступачности кретања и боравка у простору - стамбене зграде и објекти за јавно коришћење

Kретање у зградама

Члан 13

Улазни простор у грађевину је улаз до којег се долази директно с јавне пешачке површине или уз помоћ елемената приступачности за савладавање висинских разлика.

Приступачан улаз у зграду пројектује се и изводи тако да:

1. испред улазних врата буде раван пешачки плато димензија најмање 150 x 150 цм;
2. светла ширина улазних врата најмање 90 до 210 цм, а код јавних објеката најмање 183 цм; најмања дубина ветробранског простора, ако се овакав простор предвиђа за случај да се спољна и унутрашња врата отварају у истом смеру износи 240 цм, а за случај да се и једна и друга врата отварају према простору ветробрана износи најмање 300 цм;
3. ветробрански простор се продужава према унутрашњем делу зграде за најмање 90 цм од равни унутрашњих врата;
4. омогућава се аутоматско отварање врата помоћу 'контакт' тепиха постављеног с обе стране врата у дужини од по 152 цм, ако је предвиђен такав начин отварања врата;
5. под ветробрана је у нивоу улазног хола, односно степенишног простора зграда, а уколико се висинске разлике подова не могу избећи, оне се савладавају помоћу равног подеста у нивоу пода ветробрана који је дугачак најмање 150 цм и рампе, односно степеница. Подлога мора бити отпорна на клизање, а отирачи су од чврстог материјала, постављени тако да њихова површина буде у нивоу пода;
6. све стаклене преграде су од неломљивог стакла и обезбеђене физичком запреком на висини од 90 цм и означене на висини од 140 до 160 цм;
7. улаз у зграду буде наткривен увлачењем у објекат или помоћу надстрешнице, и довољно уочљив.

Ако зграда има више спољних улаза, услове из става 2. овог члана мора испуњавати најмање један улаз, који се означава знаком приступачности особама са инвалидитетом у простору - Слика 8: Улазни простор.

Члан 14

За несметано кретање у простору пројектују се пешачки прилази и ходници који имају ширину од најмање 180 цм (изузетно 195 цм) за двосмерно кретање, а најмање 90 цм за једносмерно кретање у пролазима на краћим растојањима.

Ако објекат има више ходника или пролаза до исте тачке, услове из става 1. овог члана мора испуњавати најмање један од њих, који се означава ознаком приступачности.

Члан 15

Савладавање етажних висинских разлика врши се унутрашњим степеницама и степеништима, рампама и лифтовима у складу са чл. 7-12. овог правилника.

Унутрашње степенице и степеништа испуњавају услове из члана 8. овог правилника.

За савладавање етажних висинских разлика користе се првенствено двокраке и вишекраке степенице, исте дубине и висине кроз све етаже у згради.

Члан 16

За повезивање две равне комуникацијске површине са висинском разликом до 76 цм, поред степеница могу се пројектовати рампе које испуњавају услове из чл. 6, 7. и 8. овог правилника.

Члан 17

Ширина врата за несметан пролаз инвалидских колица је најмање 80 цм. Врата ширине 90 цм предвиђају се ако постоји потреба окретања корисника инвалидских колица у довратнику, ако су врата близу прага, или су улазна врата на јавним зградама, односно ако постоји већи проток људи - Слика 9. Kоришћење појединих просторија у зградама.

Слободна маневарска површина на прилазу вратима има ширину од најмање 150 цм, а у случају уских простора, предвиђају се клизна врата.

У стамбеним и стамбено пословним зградама и објектима за јавно коришћење могу се предвидети аутоматска врата и клизајућа аутоматска врата.

Kвака и кључаоница су на висини од приближно 80 цм од пода.

Ивица врата на страни на којој се налази квака удаљена је најмање 50 цм од угла просторије, односно од избочине на зиду или друге препреке постављене усправно на раван врата, а уколико су врата аутоматска треба да буду опремљена вертикалном кваком која се повлачи надоле, дужине најмање 30 цм, која се лако хвата и чији најнижи крај лежи приближно на висини од 80 цм изнад доње ивице врата.

Врата су визуелно лако уочљива и обележена на начин предвиђен у члану 13. овог правилника.

Члан 18

Приликом уграђивања фиксних елемената намештаја обезбеђују се коридори за кретање ширине најмање 90 цм.

Подови у стамбеним и другим просторијама не могу имати висинске разлике нити друге препреке (прагове), а ако их имају оне не могу бити више од 2 цм и морају бити заобљених ивица.

Kоришћење појединих просторија у зградама

Члан 19

Ходници, предсобља и друге помоћне просторије су ширине најмање 150 цм и дужине 200 цм без опреме (једноставно прилагодљиви стан).

Сви пролази између соба су без прагова односно других висинских разлика.

Спаваће, дневне собе и простор за обедовање и рад у дневној соби у становима су најмање површине од 9 м2, а дужина краће странице је најмање 240 цм.

Собе, учионице и радни простор, подразумевају слободан простор за окретање инвалидских колица у просторији:

1. најмање површине круга пречника од 150 цм;
2. простор за кретање око намештаја ширине најмање 120 цм;
3. радни сто конзолно изведен тако да је горња плоча на висини од највише 85 цм, с дубином приступа од најмање 50 цм;
4. улазна врата учионице и радног простора ширине светлог отвора најмање 80 цм, собе најмање 80 цм.

Слободан простор око кухињске опреме у становима које користе особе у инвалидним колицима, треба да дозвољава маневрисање колицима, што се обезбеђује на следећи начин:

1. слободна радна плоча дужине је најмање 90 цм;
2. радна, грејна плоча и судопер конзолно су изведене с дубином приступа од најмање 50 цм, горњом плочом на висини од највише 85 цм;
3. висећи елементи постављени су доњим рубом на висину од 120 цм од површине пода;
4. доњи елементи на извлачење, слободни употребни простор за кориштење кухињских елемената и окретање инвалидских колица имају површину круга пречника од најмање 150 цм;
5. улазна врата ширине светлог отвора најмање 80 цм.

При пројектовању санитарних просторија у објектима за јавно коришћење и становима намењеним особа са инвалидитетом обезбеђује се потребан простор за несметан приступ инвалидским колицима до појединих санитарних уређаја.

Опрема санитарних просторија треба да буде једноставна и приступачна за коришћење. У санитарним објектима мора бити уграђен алармни уређај - Слике 10. и 11. Kоришћење појединих просторија у зградама.

WC

Члан 20

WC мора мора бити пројектован тако да омогући испуњење следећих услова:

1. врата ширине светлог отвора најмање 90 цм, која се отварају према споља;
2. приступачну кваку на вратима према одредбама члана 23. овога правилника;
3. уграђен механизам за отварање врата споља у случају позива у помоћ, одговарајуће електричне инсталације;
4. WC шољу конзолног типа заједно с даском за седење висине од 45 цм до 50 цм. Уз WC шољу предвиђена су два држача за руке дужине 90 цм, постављена на зид у распону висине од 80 цм до 90 цм изнад површине пода;
5. најмање један држач за руке који мора бити преклопни и то обвезно онај с приступачне стране WC шоље, а други може бити фиксно причвршћен на зид;
6. удаљеност предње ивице WC шоље од зида од најмање 65 цм;
7. покретач уређаја за испуштање воде у WC шкољку постављен на висини од 70 цм изнад површине пода, или изведено сензорско испуштање воде у WC шољу;
8. конзолни умиваоник ширине најмање 50 цм на висини од 80 цм, са сифоном смештеним у или уз зид;
9. славину - једноручну или уграђено сензорско отварање и затварање воде;
10. ширину употребног простора испред WC шоље најмање 90 цм;
11. ширину употребног простора испред умиваоника најмање 90 цм;
12. слободни простор за окретање инвалидских колица најмање површине круга пречника од 150 цм;
13. нагнуто заокретно огледало постављено доњим рубом на висину од 100 цм;
14. вешалицу за одећу на висини од 120 цм;
15. алармни уређај с прекидачем на притисак или врпцом за повлачење, на висини од 60 цм;
16. сву другу опрема доступну кориснику инвалидских колица која не смета кретању, учвршћену на зид, изведену контрастно у односу на под и зидове;
17. на улазним вратима кабине поставља се знак приступачности на висини од 140 цм до 160 цм.

У случају да је WC у јавној употреби, обавезно је да буде приступачан.

У јавним тоалетима и тоалетима у објектима за јавно коришћење (хотелима, ресторанима са више од сто места, домовима здравља, школама, факултетима, и др.), у којима је обавезно извођење четири или више кабина, најмање по једна кабина у мушком и женском делу WC пројектује се у складу с условима из овог правилника и најмање један умиваоник који испуњава услове из тачке 8) овог правилника.

Тактилна стаза водиља поставља се од улазних врата грађевине до врата јавног WC у ширини од најмање 40 цм - Слика 12. WC

Kупатило

Члан 21

Kупатило се пројектује тако да има:

1. каду висине горње ивице највише 50 цм и/или простор за туширање изведен без преграде, величине најмање 90 × 90 цм;
2. држач за руке уз каду постављен у распону висине од 80 цм до 90 цм од површине пода, односно држач уз простор за туширање постављен на висину од 75 цм;
3. у простору за туширање водоотпорно преклопно седиште постављено у распону висине од 45 до 50 цм;
4. сву опрему доступну кориснику инвалидских колица која не смета кретању, учвршћену на зид, изведену контрастно у односу на под и зидове;
5. опрему прописану за приступачни тоалет - умиваоник, огледало, славину, вешалицу, алармни уређај, WC шољу и уређај за испуштање воде у WC шољу у складу са чланом 20. овог правилника;
6. ако је купатило предвиђено са WC у истом простору, ширину врата светлог отвора од најмање 80 цм, ширину врата светлог отвора од најмање 90 цм, ако се у купатило улази с јавне комуникације;
7. туш кабина има:
   1. димензију најмање 230 x 230 цм;
   2. врата, ширине светлог отвора најмање 80 цм која се отварају према споља;
   3. површину простора испод туша најмање 90 x 90 цм, изведену без прагова с нагибом за одвод воде;
   4. једноручну или славину с уграђеним сензором;
   5. алармни уређај с прекидачем на притисак или врпцом за повлачење на висини од 60 цм;
   6. вешалицу за одећу постављену на висини од 90 цм до 120 цм, држач за сапун постављен на висину од 90 цм - Слика 13. Kупатило.

Врата, прозори и ограде на терасама

Члан 22

Отвори за врата и прозоре, као и ограде на балконима и терасама у просторијама које се налазе у објектима за јавно коришћење и становима пројектују се тако да:

1. су светле ширине свих унутрашњих и балконских врата најмање 81 цм, а улазних најмање 91 цм;
2. нема прагова виших од 2 цм, што исто важи и за балконска врата;
3. врата, ако су застакљена, буду од неломљивог стакла или заштићена решетком, а ако је стакло ломљиво, онда врата смеју бити застакљена од висине 80 цм од пода па навише;
4. треба избегавати постављање врата тако да се отварају према ходницима или просторима у којима постоји циркулација људи;
5. се велике стаклене површине у близини веома прометних простора обележавају на висини од 160 цм;
6. се прозорски парапет поставља на највише 80 цм од нивоа пода;
7. се прозори лако отварају и затварају, а кваке на њима се постављају у висини од 90 цм до 120 цм од пода;
8. ограда на балконима и терасама у становима за особе у инвалидским колицима омогућава поглед у подручју 30 цм од пода па навише, а уколико ограда није транспарентна, висина нетранспарентног дела не сме прелазити 90 цм.

Уређаји за управљање и регулацију инсталација

Члан 23

Уређаји за управљање и регулацију инсталација у згради (склопке, прикључнице и интерфон и др.) пројектују се тако да:

1. интерфон треба да омогући и аудио и видео комуникацију и поставља се на висини од 90 цм до 120 цм од пода;
2. прекидач за светло и звонце постављају се на висини од 90 цм од пода;
3. утичнице за светиљку, телевизор, телефон и друге уређаје постављају се на висини од 40 цм од пода;
4. утичнице у кухињи изнад радне плоче постављају се на висини од 100 цм од пода;
5. утичнице изнад кревета постављају се на висини од 80 цм од пода;
6. потезни аларм и потезни прекидач постављају се да потезач досеже до висине од 60 цм до 70 цм од пода;
7. сви уређаји постављају се на удаљености од 40 цм од углова собе;
8. сви водоводни прикључци као и одвод отпадне воде изводе до висине од 100 цм од пода;
9. ради лакшег уочавања, сви уређаји буду у контрастним бојама према подлози, а информације на њима рељефне за читање додиром;
10. кваке омогућавају лак прихват и окретање, како би их могле користити и особе са ограниченом снагом у рукама и шакама.

Члан 24

У улазима стамбених зграда сандучићи за пријем поште постављају се на висини од 90 цм до 120 цм од пода.

Посебни услови за поједине објекте и елементе опреме

Члан 25

При пројектовању болница, домова здравља, домова за старе, рехабилитационих центара, домова за одмор и сл., поред услова предвиђених овим правилником, потребно је предвидети:

1. празан простор уз кревет величине најмање 160 x 100 цм;
2. купатило уз собу;
3. собу опремљену алармним уређајем;
4. собу означену знаком приступачности на висини од 140 цм до 160 цм од пода.

На свакој етажи најмање једна соба мора да испуњава наведене услове.

Члан 26

У пословним објектима, висина шалтера и продајних пунктова прилагођава се потребама особа са инвалидитетом и износи 80 цм од пода, а ако у објекту постоји више пунктова или шалтера или других елемената опреме за рад са странкама, обезбеђује се најмање један пункт који испуњава тај услов.

У објектима за јавно коришћење у којима се кретање пешака усмерава оградом, ширина приступног коридора износи најмање 90 цм.

Шалтер

Члан 27

Приступачан шалтер има горњу раван изведену на висини од највише 85 цм, конзолно обликован, дубине приступа од најмање 50 цм, комуникацијско помагало, као и постављену тактилну црту вођења, ширине најмање 40 цм с ужљебљењима у смеру вођења, постављену од улазних врата грађевине до шалтера.

Kада се у сали налазе три или више шалтера истог типа пословања, један од три шалтера мора испуњавати услове приступачности.

Kада су посебним прописима који уређују заштиту у пословању готовим новцем и вредностима одређени услови за шалтере, приступачни шалтер обвезно осигуравају и испуњавање услова тог прописа - Слика 14. Шалтер.

Пулт

Члан 28

Приступачан пулт је изведен најближе улазу у простор и/или просторију у којој се услуга пружа. Постављен је горњом равни на висину од 80 цм, подгледом на висину од најмање 70 цм. Kонзолно је обликован с дубином приступа од најмање 50 цм. Мора имати осигуран приступ од најмање 120 цм. Означен је ознаком приступачности, има комуникацијско помагало, као и постављену тактилну црту вођења од улазних врата грађевине до пулта ширине најмање 40 цм с ужљебљењима у смеру вођења.

Kада се у дворани налазе три или више пултова истог типа пословања један од три пултова мора испуњавати услове приступачности.

Члан 29

У биоскопима, конгресним салама, стадионима, гледалиштима и сличним објектима, предвиђају се посебна места за кориснике инвалидских колица, чије су димензије најмање 90 x 140 цм, с тим да је под изведен без нагиба, од материјала отпорног на клизање. Ова места се предвиђају поред пролаза, односно у близини улаза и видно су обележена, а могу бити и груписана.

Обавезни број приступачних места у гледалишту одређује се на темељу укупног броја седећих места и то:

1. од 100 до 300 седећих места, изводе се најмање два приступачна места;
2. од 301 до 1.000 седећих места, изводи се најмање 2% приступачних места;
3. од 1.001 и више седећих места, изводи се најмање 1% приступачних места - Слика 15. Биоскоп.

Члан 30

У јавним спортским и рекреативним објектима, купалиштима и игралиштима за потребе особа са инвалидитетом предвиђају се посебно означене кабине за пресвлачење.

Минималне димензије кабина у овим објектима су 160 x 210 цм, са вратима широким најмање 80 цм која се отварају према спољној страни.

Kабине из става 1. овог члана опремљене су одговарајућим алармним уређајем и уређајем за принудно отварање врата са спољне стране.

Kлупа на преклапање поставља се у распону висине од 45 цм до 50 цм.

Предвиђа се вешалица за одећу на висини од 140 цм.

Ивице на поду базена не смеју бити више од 2 цм, од чега се изузима обрада ивице базена за пливање, у дужини од најмање 150 цм са банкином висине 50 цм, а ширине 30-40 цм.

У објектима из става 1. овог члана, обавезно је извести најмање 10% приступачних кабина, рачунајући од укупног броја кабина, али не мање од једне - Слика 16. Kабине за пресвлачење.

Јавне телефонске говорнице, други уређаји и опрема

Члан 31

Јавне телефонске говорнице морају испунити следеће услове:

1. под кабине, односно простора у непосредној близини телефонског апарата је на висини највише 2 цм у односу на приступни пешачки плато чије су димензије 150 x 150 цм, а ако је висинска разлика до 8 цм у односу на приступни пешачки плато потребно је приступ обезбедити рампом;
2. ако је телефонски апарат смештен у кабини, димензије кабине су 90 x 110 цм, а врата кабине се отварају према спољној страни и имају ширину најмање 80 цм;
3. телефонски апарат је постављен на висини од 100 цм до 120 цм;
4. у непосредној близини апарата, односно у кабини је постављено преклопно седиште на висини од 50 цм;

Текстофон, факс, банкомат постављени су доњом ивицом на висину од 70 цм од површине пода.

Други уређаји и опрема за ПТТ саобраћај пројектују се на висини од 100 цм до 120 цм од пода. Уређаји се постављају на начин да осигуравају приступачност.

Kада се уређаји из овога члана налазе унутар објекта, приступачнима за слепе и слабовидне особе сматрају се, ако је од улазних врата објекта до уређаја постављена тактилна стаза вођења - Слика 17. Јавна говорница, банкомат.

3. Елементи приступачности јавног саобраћаја

Тротоари и пешачке стазе

Члан 32

Тротоари и пешачке стазе треба да буду приступачни, у простору су међусобно повезани и прилагођени за оријентацију, и са нагибима који не могу бити већи од 5% (1:20), а изузетно до 8,3% (1:12).

Највиши попречни нагиб уличних тротоара и пешачких стаза управно на правац кретања износи 2%.

Шеталишта у оквиру јавних зелених и рекреативних површина су осветљена, означена и са обезбеђеним местима за одмор са клупама дуж праваца кретања.

Kлупе треба да имају седишта на висини од 45 цм и рукохвате на висини од 70 цм изнад нивоа шетне стазе у 50% од укупног броја клупа. Поред клупа се обезбеђује простор површине 110 цм са 140 цм за смештај помагала за кретање.

Члан 33

Ради несметаног кретања ширина уличних тротоара и пешачких стаза износи 180 цм, а изузетно 120 цм, док ширина пролаза између непокретних препрека износи најмање 90 цм.

Површина шеталишта је чврста, равна и отпорна на клизање. Профили решетки, поклопаца и шахтова треба да буду безбедни за кретање учесника у саобраћају.

На трговима или на другим великим пешачким површинама, контрастом боја и материјала обезбеђује се уочљивост главних токова и њихових промена у правцу.

Члан 34

У коридору основних пешачких кретања не постављају се стубови, рекламни панои или друге препреке, а постојеће препреке се видно обележавају.

Делови зграда као што су балкони, еркери, висећи рекламни панои и сл., као и доњи делови крошњи дрвећа, који се налазе непосредно уз пешачке коридоре, уздигнути су најмање 250 цм у односу на површину по којој се пешак креће.

Пешачки прелази и пешачка острва

Члан 35

Место пешачког прелаза је означено тако да се јасно разликује од подлоге тротоара.

Пешачки прелаз је постављен под правим углом према тротоару.

Пешачке прелазе опремљене светлосним сигналима потребно је опремити светлосном сигнализацијом са најавом и звучном сигнализацијом.

Пролаз кроз пешачко острво у средини коловоза изводи се без ивичњака, у нивоу коловоза и у ширини пешачког прелаза.

За савладавање висинске разлике између тротоара и коловоза користе се закошени ивичњаци који се изводе у ширини пешачког прелаза и у нивоу коловоза, са максималним нагибом закошеног дела до 8,3%, а ако је технички неизводљиво у изузетним случајевима до 10%.

Површина пролаза кроз пешачко острво изводи се са тактилним пољем безбедности/упозорења, на целој површини пролаза кроз острво.

Закошени део пешачке стазе на месту прелаза на коловоз једнак је ширини пешачког прелаза.

Површина закошеног дела пешачке стазе на месту прелаза на коловоз изведена је са тактилним пољем безбедности/упозорења - Слика 18. Пешачки прелази и пешачка острва.

Места за паркирање

Члан 36

Места за паркирање возила која користе особе са инвалидитетом предвиђају се у близини улаза у стамбене зграде, објеката за јавно коришћење и других објеката, означавају се знаком приступачности.

Места за паркирање треба да испуне следеће услове:

1. најмања укупна површина места за паркирање возила која користе особе са инвалидитетом износи 370 цм x 480 цм;
2. место за паркирање за два аутомобила које се налази у низу паркиралишних места управно на тротоар величине је 590 x 500 цм са међупростором ширине 150 цм;
3. ако паркиралиште није изведено у истом нивоу са оближњом пешачком стазом тада се излаз са паркиралишта обезбеђује спуштеном пешачком стазом максималног нагиба од 8,3% и минималне ширине најмање 140 цм колико износи слободан простор за маневрисање;
4. приступачно паркинг место мора увек да се пројектује у хоризонталном положају, а никада на уздужном нагибу. Дозвољен је само одливни попречни нагиб од максимално 2%;
5. приступачно паркинг место треба да има директну пешачку везу између пројектованог слободног простора за маневар и најближе пешачке стазе, без изласка на коловоз, у складу са препорукама датим за пешачке стазе;
6. потребно је обезбедити приступачан пешачки приступ аутоматима или шалтеру за продају паркинг карата, у складу са препорукама за шалтере и уређаје у објектима.

Поред услова из става 2. овог члана предвиђа се:

1. за јавне гараже, јавна паркиралишта, као и паркиралишта уз објекте за јавно коришћење и стамбене и стамбено пословне зграде са десет и више станова, најмање 5% места од укупног броја места за паркирање, а најмање једно место за паркирање возила особа са инвалидитетом;
2. на паркиралиштима са мање од 20 места која се налазе уз амбуланту, апотеку, продавницу прехрамбених производа, пошту, ресторан и дечји вртић, најмање једно место за паркирање возила особа са инвалидитетом;
3. на паркиралиштима уз бензинске пумпе, ресторане и мотеле поред магистралних и регионалних путева 5% места од укупног броја места за паркирање, али не мање од једног места за паркирање возила особа са инвалидитетом;
4. на паркиралиштима уз домове здравља, болнице, домове старих и друге здравствене и социјалне установе, најмање 10% места од укупног броја места за паркирање, а најмање два места за паркирање возила особа са инвалидитетом;
5. свако паркиралиште које је обележено мора имати најмање једно приступачно место за паркирање - Слика 19. Места за паркирање.

Стајалишта јавног превоза

Члан 37

На стајалиштима јавног превоза, предвиђа се плато (перон) за пешаке ширине најмање 300 цм, а прилазне пешачке стазе треба да буду изведене у истом нивоу, без денивалација, према препорукама за пешачке стазе у складу са чланом 32. овог правилника.

Уколико плато стајалишта јавног превоза није у истом нивоу са пешачком стазом, приступ платформи обезбедиће се спуштањем стазе или платформе максималног нагиба од 10%, или помоћу рампе максималног нагиба 5%, минималне ширине од 120 цм.

Зона уласка у возило јавног превоза испред предњих врата возила визуелно се обележава контрастом и изводи се тактилним пољем безбедности минималне површине 90 x 90 цм које је повезано са системом тактилне линије вођења.

Унутар објеката за јавни транспорт (друмски, авио, железнички и други транспорт) уколико није другачије предвиђено, примењују се међународни стандарди који уређују ову област (ИАТА, УИЦ, ИЦАО и др.).

Раскрсница

Члан 38

На раскрсници пешачки прелаз мора имати приступачни семафор са звучном сигнализацијом и тактилно поље безбедности/упозорења у ширини спуштеног дела пешачког прелаза.

Системи за оријентацију

Члан 39

Знакови и табле за обавештавање и натписне плоче (у даљем тексту: знакови) су видљиви, читљиви и препознатљиви.

Знакови у смислу става 1. овог члана су:

1. знакови за оријентацију (скице, планови, макете и др.);
2. путокази;
3. функционални знакови, којима се дају обавештења о намени појединих простора (паркиралишта, гараже, лифтови, санитарне просторије и др.).

Знакови треба да буду универзалне форме, распоређени на такав начин да заједно служе оријентисању корисника и да представљају повезани ланац информација.

Знакови на зидовима се постављају на висини од 140 цм до 160 цм изнад нивоа пода или тла, а ако то није могуће, мора се обезбедити да текст одговара растојању погодном за читање.

Знакови су добро учвршћени, а ради отклањања рефлексије, могу бити рељефни - избочени и правилно постављени у односу на извор светлости.

Kада год је могуће важне јавне информације треба истовремено да буду дате на различите начине, односно визуелно-звучно-тактилно.

Висина слова на знаковима не сме бити мања од 1,5 цм за унутрашњу употребу, односно 10 цм за спољашњу употребу.

Препознавање врата, степеница, рампи лифтова и пролаза, опрема за противпожарну заштиту, опреме за спасавање и путева за евакуацију врши се употребом контрастних боја одговарајућим осветљењем и обрадом зидова и подова.

Ради побољшања пријема звука у јавним просторијама постављају се асистивни слушни системи.

Тактилна поља безбедности треба да се постављају испред свих опасних зона (на пример: наилазак на степенице, наилазак на опасне фиксне препреке и слично) укључујући и употребу на пешачким прелазима и пешачким острвима.

Тактилно поље безбедности - упозорења може се у изузетним случајевима извести и као трака минималне ширине 40 цм која се поставља искључиво уздужно, уз руб пешачке стазе или руб стајалишта јавног превоза, а као мера безбедности пешака и њиховог спречавања да дођу у непосредни контакт са моторизованим саобраћајем.

Хоризонтална тактилна сигнализација при промени правца поставља се по правилу под правим углом или под неким другим углом, с тим да се свака промена правца кретања мора означити и извести са тактилним пољем за усмеравање.

Препоручује се да тактилне ознаке буду у контрастној боји, у односу на боју остатка пешачке стазе.

За оријентисање могу служити и ограде, одводнице воде, ивично зеленило, уличне светиљке и/или контрастне линије водиље, које се пројектују и изводе уздужно уз рубове пешачких стаза и које интуитивно воде кориснике у одређеном правцу.

Знакови у смислу овог члана поседују и информације на Брајевом писму, које се постављају испод информације која има истоветно значење.

3. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 40

Даном ступања на снагу овог правилника престаје да важи Правилник о техничким стандардима приступачности ('Службени гласник РС', број 46/13).

Члан 41

Овај правилник ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у 'Службеном гласнику Републике Србије'.

Прилог

СЛИKОВНИ ПРИKАЗ ОЗНАKА ПРИСТУПАЧНОСТИ, УСЛОВА УПОТРЕБЕ ПОМАГАЛА И ОБАВЕЗНИХ ЕЛЕМЕНАТА ПРИСТУПАЧНОСТИ

* Све мере у овом прилогу су дате у центиметрима

Слика 1. Ознаке приступачностипреузми документ

1.1 Ознака приступачности за кориснике инвалидских колица
1.2 Ознака приступачности за слепа лица
1.3 Ознака приступачности за слабовида лица
1.4 Ознака приступачности за глуве особе и особе оштећеног слуха
1.5 Ознака приступачности за особе које користе помагала при кретању
1.6 Ознака приступачности за особе које се крећу уз пратњу пса водича
1.7 Ознака приступачности за мајке са децом у дечијим колицима
1.8 Ознака приступачне рампе
1.9 Ознака приступачног степеништа
1.10 Ознака приступачног лифта
1.11 Ознака приступачне вертикалне подизне платформе
1.12 Ознака приступачне косо подизне склопиве платформе
1.13 Ознака приступачног улаза
1.14 Ознака приступачног WC-а
1.15 Ознака приступачне туш кабине
1.16 Ознака приступачног кафеа или ресторана
1.17 Ознака приступачног купалишта
1.18 Ознака приступачне телефонске говорнице
1.19 Ознака приступачног факса и компјутера
1.20 Ознака приступачног гледалишта
1.21 Ознака корисничког помагала
1.22 Ознака индуктивне петље
1.23 Ознака приступачног шалтера
1.24 Ознака приступачног огласног простора
1.25 Ознака приступачног паркинг места

Слика 2. Антропометријске величинепреузми документ

Слика 3. Kретање слепих и слабовидих особапреузми документ

Слика 4. Рампе за пешакепреузми документ

Слика 5. Степенице и степеништапреузми документ

Слика 6. Лифтпреузми документ

Слика 7. Платформепреузми документ

Слика 8. Улазни просторпреузми документ

Слика 9. Kоришћење појединих просторија у зградама - станпреузми документ

Слика 10. Kоришћење појединих просторија у зградама - собапреузми документ

Слика 11. Kоришћење појединих просторија у зградама - кухињапреузми документ

Слика 12. WCпреузми документ

Слика 13. Kупатилопреузми документ

Слика 14. Шалтерпреузми документ

Слика 15. Биоскоппреузми документ

Слика 16. Kабине за пресвлачењепреузми документ

Слика 17. Јавна говорница, банкоматпреузми документ

Слика 18. Пешачки прелази и пешачка острвапреузми документ

Слика 19. Места за паркирањепреузми документ

Смернице за израду приступачних веб презентација

Све се више обраћа пажња на дигиталну приступачност информација и комуникације. Ево неколико напомена за почетак:

Кључни принципи пројектовања приступачног веб сајта

Неки од кључних принципа пројектовања, који су у складу са принципима еПриступачности, се могу веома једноставно применити а да не утичу на општу замисао веб презентације:

Навигација искључиво тастатуром или мишем

Поред уобичајених нивоа навигације, потребно је презентацију оптимизовати за навигацију искључиво употребом тастатуре (тастер 'Tab'), као и искључиво мишем. Селектован линк мора бити визуелно уочљив и кретање по активним линковима треба да почиње од главних менија ка линковима у оквиру садржаја презентације.

Алтернатива у виду одговарајућег текста

Одговарајући текст као алтернатива не-текстуалном садржају веб странице је од специјалног значаја за слепе и слабовиде који се донекле или у потпуности ослањају на читаче екрана (нпр. img title који описује шта се налази на слици).

Повећавање слова

Потребно је омогућити пропорционално повећавање слова (величина слова релативно дефинисана), као и делова Интернет презентације (водећи рачуна о скалабилности) сразмерно величини екрана, како би се коришћење презентације омогућило слабовидим и старим особама.

Смисленост текста линка и ван контекста

Сваки линк би требало да има смисла чак и када се текст линка чита сам по себи. Корисници читача екрана могу одабрати да им читач прочита само линкове на одређеној страници. У том случају, изрази као што је „кликните овде“ или „више“, у оквиру неког текста, немају никаквог смисла и стога би ове, и сличне фразе, требало избегавати. Исти принцип важи иза именовање свих докумената, образаца и табела.

Линк осликава секције садржаја презентације

Сви линкови морају бити по стандарду еПриступачности и треба да јасно одсликавају секције садржаја презентације, како би их читач екрана на правилан начин “прочитао” (нпр. www.euprava.gov.rs/vesti).

Титл и/или транскрипти за све медије у не-текстуалном формату

Видео и аудио записи морају поседовати титл и транскрипт. Видео садржаје би требало описати.

Документа за преузимање понуђена у више формата

Преузимање и предавање (download и upload) докумената омогућено је у разним форматима (.pdf, .doc, .docx, .rtf, .txt, .xml, .xls, .zip и сл.). Документе у најновијим форматима не треба нудити као једину опцију преузимања докумената.

Избегавање графичких елемената који скрећу пажњу

Препоручује се избегавање било каквог дизајна који укључује треперење графичких елемената веб стране, будући да то умара све кориснике, а посебно шкоди особама са поремећајима у опажању, концентрацији, поремећајима вида, и може да изазове епилептичке нападе и друге тешкоће код особа склоних епилепсији.

Аутоматска конверзија текста у аудио формат тј. „озвучавање веб сајта“

Препоручује се конверзија текстуалних информација у аудио формат. Постоје разни „текст-у-говор“ системи (ТТS – text-to-speech) који конвертују писани текст у говор. Ови системи су напредан начин прилагођавања веб сајта за употребу од стране слепих и слабовидих особа, будући да имплемнтирањем овог система, сајт могу да употребљавају и особе које не поседују читаче екрана.

Контраст позадине и слова

Препоручује се омогућавање промене високог контраста између боје позадине (из светле у црну) веб презентације и боје слова.

Више о овим начелима може се наћи у документима W3C Конзорцијума: WCAG (World Content Accessibility Guidelines[12]), као и WAI (The Web Accessibility Initiative[13]), који се односе на еПриступачност.

Валидација еПриступачности

За проверу валидности кода у контексту еПриступачности користе се различити алати, тзв. валидатори. Један од најпознатијих, и најчешће коришћених је W3C Unicorn валидатор, који се налази на адреси: validator.w3.org/unicorn, и који обејдињује HTML и CSS 2.1 валидацију. Веб сајт се валидира тако што се адреса на којој је објављен сајт унесе у поље предвиђено за унос исте, и кликне на дугме „Check”. Након тога валидатор избацује листу евентуалних грешака и упозорења пронађених у коду, а које је потребно поправити.

Препоручује се да презентација успешно пролази оба теста (нема грешака), при чему валидатором треба проверити целокупан садржај веб презентације, не само насловну страну.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом

Дискриминација у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина

Члан 13

1. Забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама.
2. Под услугом, у смислу овог закона, сматра се свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања.
3. Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично.
4. Под јавним површинама, у смислу овог закона, сматрају се: паркови, зелене површине, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и слично.
5. Дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга нарочито обухвата:
   1. одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица;
   2. пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица;
   3. одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом.

Члан 13

Дискриминацијом у смислу члана 13. овог закона не сматра се:

1. повећање цене услуге сразмерно повећаним трошковима, непосредно проистеклим из пружања услуге кориснику са инвалидитетом;
2. пружање услуга везаних за специфичне потребе неких корисника са инвалидитетом, или за специфичан начин задовољавања њихових општих потреба;
3. активност везана за отклањање постојећих и спречавање нових видова дискриминације због инвалидности.

Члан 15

Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање, вређање и омаловажавање особа са инвалидитетом - корисника услуге због њене инвалидности, када те радње врши лице које непосредно пружа услугу или њему надређено лице.

Члан 16

1. Власник објекта у јавној употреби, као и јавно предузеће надлежно за одржавање јавних површина, дужни су да обезбеде приступ објекту у јавној употреби, односно јавној површини свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њихове инвалидности.
2. Обавезу из става 1. овог члана има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорило другачије.
3. Власник објекта у јавној употреби дужан је да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.
4. Орган надлежан за издавање употребне дозволе за објекте у јавној употреби издаће ову дозволу ако је испуњен услов из става 1. овог члана.

Закон о забрани дискриминације

Дискриминација у пружању јавних услуга и коришћењу објеката и површина

Дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

Свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.), у складу са законом.