Važni propisi koji se odnose na pristupačnost

Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

Međunarodni ugovori koje je država Srbija potpisala jednako su obavezujući kao i domaći zakoni. Jedan od tih ugovora je i Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom Ujedinjenih nacija koju je Srbija ratifikovala 2009. godine (odnosno nakon potpisivanja, usvojila u Narodnoj skupštini Republike Srbije)

Član 9 Konvencije odnosi se na pristupačnosti on glasi:

Pristupačnost

Član 9

1. U cilju omoćavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su otvorene odnosno koje stoje na raspolaganju javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama. Te mere, koje uključuju identifikovanje i uklanjanje prepreka i barijera za pristup, odnosiće se, između ostalog, i na:
   (a) zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta;
   (b) informacije, komunikacije i druge usluge, uključujući i elektronske usluge i hitne službe.
2. Države strane ugovornice će takođe preduzeti odgovarajuće mere:
   (a) da utvrde, promovišu i prate primenu minimalnih standarda i smernica za pristupačnost objekata i usluga koje su otvorene odnosno koje stoje na raspolaganju javnosti;
   (b) da obezbede da privatna pravna lica koja pružaju usluge i pogodnosti otvorene ili na raspolaganju javnosti vode računa o svim aspektima njihove pristupačnosti osobama sa invaliditetom;
   (c) da obezbede obuku nosilaca o problemima pristupačnosti s kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom;
   (d) da se u zgradama i drugim objektima otvorenim za javnost obezbede oznake na Brajevom pismu i na način da se lako čitaju i razumeju;
   (e) da se pruže oblici neposredne pomoći i posrednici, uključujući vodiče, čitače i stručne tumače za jezik znakova, kako bi se olakšao pristup zgradama i drugim objektima otvorenim za javnost;
   (f) da podstiču druge odgovarajuće oblike pomoći i podrške osobama sa invaliditetom kako bi im se obezbedio pristup informacijama;
   (g) da podstiču pristup osoba sa invaliditetom novim informacionim i komunikacionim tehnologijama i sistemima, uključujući internet;
   (h) da podstiču blagovremenu izradu, razvoj, proizvodnju i distribuciju dostupnih informacionih i komunikacionih tehnologija i sistema, kako bi postali dostupni uz minimalne troškove.

Opšti komentar

Komitet Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom ima praksu da u okviru određene oblasti, koja je definisana Konvencijom, proizvede takozvani Opšti komentar kojim detaljno obrazlaže šta član Konvencije koji se odnosi na tu oblast podrazumeva. Kako je pristupačnost jedna od tačaka Konvencije kojoj je bilo potrebno posvetiti dodatnu pažnju, proizveden je OPŠTI KOMENTAR BROJ 2 koji de odnosi na član 9 Konvencije, koji se tiče pristupačnosti.

Tekst Opšteg komentara broj 2 u nastavku:

Komitet za prava osoba sa invaliditetom

Jedanaesto zasedanje

31 mart –11 april 2014

Opšti komentar br. 2 (2014)

Član 9

Pristupačnost

Jedanaesto zasedanje

1. Uvod

1. Pristupačnost je preduslov za samostalan život i puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu. Bez pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informaciono komunikacione tehnologije i sisteme, i druge usluge i pogodnosti otvorene za ili namenjene javnosti, osobe sa invaliditetom ne bi imale jednake mogućnosti za učešće u društvu u kojem žive. Nije slučajnost to što pristupačnost predstavlja jedno od načela na kojima se Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom zasniva (član 3 f). Istorijski, pokret osoba sa invaliditetom tvrdio je da je pristup fizičkom okruženju i javnom prevozu preduslov za slobodu kretanja osoba sa invaliditetom, garantovanu članom 13 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i članom 12 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Slično tome, pristup informacijama i komunikacijama može se smatrati preduslovom za slobodu mišljenja i izražavanja za osobe sa invaliditetom, garantovanu članom 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i članom 19, stav 2 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
2. Članom 25 c Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima garantuje se pravo svakog građanina da ima pristup, pod opštim uslovima jednakosti, javnim servisima i uslugama u svojoj zemlji. Odredbe ovog člana mogu poslužiti kao osnov za uključivanje prava na pristup u osnovne instrumente o ljudskim pravima.
3. Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije garantuje svakome pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi otvorenima za javnost, na primer prevozu, hotelima, restoranima, kafeima, pozorišnim dvoranama i parkovima (član 5 f). Na taj način stvoren je presedan međunarodnog javnog prava kojim se pravo na pristup smatra posebnim, samostalnim pravom. Doduše, treba priznati da su za pripadnike različitih etničkih grupa barijere pristupu različitim mestima i uslugama otvorenim za javnost bile posledica predrasuda i želje da se nezakonitom primenom sile ograniči pristup mestima koja su bila fizički pristupačna. Sa druge strane, osobe sa invaliditetom suočavaju se sa tehničkim, fizičkim i često okolinskim barijerama koje je stvorio čovek- sa stepenicama na ulazu u zgrade, sa odsustvom liftova u višespratnicama ili nepostojanjem informacija u pristupačnim formatima. Građeno okruženje uvek je u vezi sa društvenim i kulturnim razvojem, kao i običajima, tako da je ono uvek pod punom kontrolom društva. Postojeće veštačke barijere često su više prouzrokovane niskom svešću i nedostatkom tehničkog znanja nego što su posledica ičije svesne želje za isključivanjem osoba sa invaliditetom iz korišćenja određenih objekata i usluga namenjenih javnosti. Radi usvajanja politika koje će garantovati bolju pristupačnost za osobe sa invaliditetom, neophodno je promeniti odnos društva prema ovim osobama, boriti se protiv njihove diskriminacije i stigmatizacije kroz kontinuirane edukacije, kampanje i podizanje nivoa svesti javnosti.
4. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije jasno su ustanovile pravo na pristup kao deo međunarodnog javnog prava. Pristupačnost bi zbog toga trebalo posmatrati kao socijalni aspekt prava na pristup ili potvrdu pomenutog prava iz perspektive invaliditeta. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom definiše pristupačnost kao jedno od temeljnih načela na kojima ovaj instrument o ljudskim pravima počiva- suštinski preduslov za efikasno i ravnopravno ostvarivanje različitih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava od strane osoba sa invaliditetom. Pristupačnost bi trebalo posmatrati u kontekstu jednakosti i nediskriminacije. Pored toga, pristupačnost se može posmatrati i kao deo ulaganja u društvo i sastavni deo napora za održivi razvoj.
5. Iako različiti ljudi i različite organizacije imaju različita shvatanja pojma „informaciono komunikaciona tehnologija“ (IKT), svi priznaju da IKT predstavlja krovni pojam koji obuhvata bilo koje sredstvo, aplikaciju ili napravu za informacije i komunikacije, kao i njihov sadržaj. Ovakva definicija obuhvata široki spektar pristupačnih tehnologija poput radija, televizije, satelita, mobilnih telefona, fiksnih linija, kompjutera, hardvera i softvera informaciono- komunikacionih mreža. Značaj IKT leži u njihovoj sposobnosti da otvore širok dijapazon usluga, transformišu postojeće usluge i stvore povećanu potražnju za pristup informacijama i znanju, naročito za delove stanovništva koji su se do sada suočavali sa isključenošću, poput osoba sa invaliditetom. Član 12 Međunarodnih telekomunikacionih pravila (Dubai, 2012) predviđa pravo osoba sa invaliditetom da pristupe međunarodnim telekomunikacionim uslugama, uzimajući u obzir relevantne preporuke Međunarodne unije za telekomunikacije ITU. Odredbe ovog člana mogu poslužiti kao osnova za ojačavanje nacionalnih zakonodavstava strana ugovornica.
6. U svom Opštem komentaru br. 5 iz 1994. godine, Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava naglasio je dužnost strana ugovornica da sprovode Standardna pravila Ujedinjenih nacija za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom. I Standardna pravila naglašavaju značaj pristupačnosti fizičkog okruženja, prevoza, informacija i komunikacija za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom. Pomenuti koncept je elaboriran u Pravilu br. 5, kojim su pristupačnost fizičkog okruženja, prevoza, informacija i komunikacija označeni kao oblasti za prioritetno delovanje strana ugovirnica. Značaj pristupačnosti apostrofiran je i Opštim komentarom 14 Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava iz 2000. godine (paragraf 12). Komitet za prava deteta je u svom Opštem komentaru br. 9 iz 2006. godine o pravima dece sa invaliditetom naglasio činjenicu da nepristupačnost javnog prevoza, infrastrukture i objekata, uključujući vladine zgrade, trgovinska zdanja i prostore za rekreaciju, predstavlja značajan faktor u marginalizaciji i isključenosti ove dece i u velikoj meri ugrožava njihov pristup servisima, uključujući zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. Ovaj Komitet ponovo je naglasio značaj pristupačnosti u svom Opštem komentaru br. 17 iz 2013. godine o pravu deteta na odmor, rekreativne aktivnosti, igru, zabavu, kulturni život i umetnost (čl. 31).
7. Svetski izveštaj o invalidnosti (2011), objavljen od strane Svetske zdravstvene organizacije i Svetske banke u sklopu najširih konsultacija ikada održanih uz učešće stotine eksperata za pitanja invaliditeta, naglašava da su građeno okruženje, transportni sistemi, informacije i komunikacije često nepristupačni osobama sa invaliditetom (Rezime Izveštaja, str. 10). Osobe sa invaliditetom su sprečene u uživanju nekih osnovnih prava, poput prava da traže posao ili prava na zdravstvenu zaštitu, usled nepostojanja pristupačnog prevoza. U mnogim zemljama nivo sprovođenja propisa o pristupačnosti ostaje nizak a osobama sa invaliditetom je uskraćena sloboda izražavanja usled nepristupačnih informacija i komunikacija. Čak i u zemljama u kojima postoje servisi prevodilaca na znakovni jezik za gluve osobe, broj kvalifikovanih tumača je često previše nizak a pošto prevodioci nekad moraju da putuju daleko da bi pružili usluge gluvim osobama širom određene zemlje, onda te usluge postaju isuviše skupe da bi se zadovoljile rastuće potrebe svih zainteresovanih. Osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, kao i gluvo- slepe osobe, suočavaju se sa barijerama kada pokušavaju da pristupe informacijama i komunikacijama usled nepostojanja lako čitljivih formata, alternativnih i augmentativnih modaliteta komuniciranja. Ove osobe suočavaju se sa barijerama i kada žele da koriste usluge usled predrasuda i odsustva odgovarajuće obuke osoblja koje pruža te usluge.
8. Izveštaj „Učinimo televiziju pristupačnom“ (2011) Međunarodne unije za telekomunikacije, napisan u saradnji sa Globalnom inicijativom za pristupačne IKT, apostrofira činjenicu da značajan deo jedne milijarde osoba sa invaliditetom ne može da uživa u audio- vizuelnim sadržajima. Ovo odsustvo pristupačnosti proizilazi iz nepristupačnosti sadržaja, informacija i/ ili aparata neophodnih za pristupanje pomenutim uslugama.
9. Opšta informatičko- komunikacijska zajednica priznaje pristupačnost od prve faze Svetskog samita o informatičkom društvu 2003. Ovaj koncept, unet i promovisan od strane pokreta osoba sa invaliditetom, uključen je u Deklaraciju načela samita u paragrafu 25 koji glasi: “25. Distribucija i jačanje globalnog znanja za razvoj može se unaprediti uklanjanjem barijera ravnopravnom pristupu informacijama za ekonomske, socijalne, političke, zdravstvene, kulturne, obrazovne i naučne aktivnosti i olakšavanjem pristupa informacijama u javnom domenu, uključujući primenom univerzalnog dizajna i asistivnih tehnologija”.
10. Komitet za prava osoba sa invaliditetom je tretirao pristupačnost kao jedno od ključnih pitanja u svakom od deset dijaloga vođenih sa stranama ugovornicama Konvencije prilikom razmatranja njihovih inicijalnih izveštaja u periodu pre pisanja ovog Opšteg komentara. Sve zaključne opservacije upućene državama sadržale su i preporuke o pristupačnosti. Nepostojanje odgovarajućih mehanizama za nadzor nad sprovođenjem relevantnih propisa i standarda pristupačnosti u praksi jedan je od uočenih zajedničkih izazova u svim zemljama. U nekim stranama ugovornicama nadzor je u nadležnosti lokalnih samouprava kojima su nedostajali tehničko znanje o pristupačnosti, ljudski i finansijski resursi za obezbeđivanje efikasanog sprovođenja odredbi Konvencije u praksi. Drugi zajednički izazovi su bili nedostatak obuke i treninga za relevantne aktere i nedovoljna uključenost osoba sa invaliditetom i njihovih reprezentativnih organizacija u procese obezbeđivanja pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama.
11. Komitet za prava osoba sa invaliditetom bavio se pitanjem pristupačnosti i u svojoj jurisprudenciji po individualnim predstavkama. U slučaju Silvije Njusti, Petera Takača i Tamaša Fažekaša protiv Mađarske (predstavka br. 1/2010, stavovi Komiteta po predstavci usvojeni 16. aprila 2013), Komitet je zauzeo stav da sve usluge namenjene javnosti ili otvorene za javnost moraju biti pristupačne shodno odredbama člana 9 Konvencije. Od strane ugovornice je zatraženo da slepim osobama obezbedi pristup bankomatima. Komitet je između ostalog preporučio da bi strana ugovornica trebalo da utvrdi «minimalne standarde pristupačnosti bankarskih usluga koje pružaju privatne finansijske ustanove za osobe sa oštećenjem vida i drugim vrstama oštećenja», «da stvori pravni okvir sa konkretnim, sprovodivim i vremenski oročenim parametrima za nadzor i procenu postepenog prilagođavanja ranije nepristupačnih bankarskih usluga privatnih finansijskih ustanova kako bi te usluge postale pristupačne» i da «osigura da svi novi bankomati koji se stavljaju u pogon i druge nove bankarske usluge budu potpuno pristupačne osobama sa invaliditetom» (paragraf 10.2 a).
12. Imajući u vidu navedene presedane i činjenicu da pristupačnost zaista predstavlja suštinski preduslov za puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu, kao i za efikasno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda ovih osoba, Komitet smatra da je neophodno da usvoji Opšti komentar o članu 9 Konvencije o pristupačnosti, u skladu sa svojim Poslovnikom o radu i ustanovljenom praksom tela za nadzor nad poštovanjem ljudskih prava.

2. Normativni sadržaj

13. Član 9 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom predviđa sledeće: “ U cilju omogućavanja samostalnog života i punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama života, države strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće mere da osobama sa invaliditetom obezbede pristup, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i drugim pogodnostima i uslugama koje su otvorene odnosno stoje na raspolaganju javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama.». Važno je što su pokriveni svi složeni aspekti i elementi pristupačnosti, uključujući fizičko okruženje, prevoz, informacije i komunikacije, usluge i servise. Fokus više nije na pravnoj prirodi lica koje je vlasnik zgrada, transportne infrastrukture, sredstava informisanja i komuniciranja, usluga i servisa. Više nije važno da li je reč o nekome iz privatnog ili javnog sektora. Važno je da dobra, proizvodi ili usluge koje su namenjene ili su na raspolaganju javnosti budu pristupačne za sve, bez obzira na to kom sektoru njihov vlasnik pripada. Osobe sa invaliditetom trebalo bi da imaju jednak pristup svim dobrima, proizvodima i uslugama namenjenim za javnost na način koji će poštovati dostojanstvo tih osoba i osigurati ravnopravno i efikasno korišćenje. Ovakav pristup proističe iz ideje zabrane diskriminacije: Uskraćivanje pristupa trebalo bi smatrati aktom diskriminacije, bez obzira na to da li ga je počinio neko iz javnog ili privatnog sektora. Pristupačnost bi trebalo obezbediti za sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu oštećenja i bez pravljenja ikakvih razlika po osnovima poput boje kože, rase, jezika, veroispovesti, političkih ili drugih stavova, nacionalnog ili socijalnog porekla, imovine, rođenja ili drugog statusa, pravnog ili socijalnog položaja, roda, pola ili starosti. Pristupačnost bi trebalo da posebno uzima u obzir starosne i rodne perspektive za osobe sa invaliditetom.
14. Član 9 Konvencije jasno zacrtava pristupačnost kao preduslov za samostalni život, puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu i neograničeno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda ovih osoba na osnovu jednakosti sa drugima. Član 9 ima koren u postojećim ljudskim pravima, na primer u članu 25 c Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (pravo na jednak pristup javnim službama i servisima) i članu 5 Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (pravo na pristup bilo kom mestu ili usluzi namenjenim javnosti). Treba imati na umu da internet, koji će dramatično promeniti svet, još nije postojao u vreme usvajanja ova dva temeljna instrumenta o ljudskim pravima. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom je prva konvencija o ljudskim pravima u 21. veku koja se bavi i IKT, tako da stvara nova prava u tom pogledu ne samo za osobe sa invaliditetom. Ideja ravnopravnosti i jednakosti menjala se tokom poslednjih nekoliko decenija. Konceptualni pomak od formalne ka suštinskoj jednakosti utiče i na dužnosti strana ugovornica. Obaveza da se obezbedi pristupačnost sada čini suštinski deo nove obaveze poštovanja, zaštite i ostvarivanja prava na jednakost i ravnopravnost. Zbog toga bi pristupačnost trebalo razmatrati u kontekstu prava na pristup, posmatranog iz specifične perspektive invalidnosti. Pravo na pristup za osobe sa invaliditetom se obezbeđuje kroz strogu primenu standarda pristupačnosti. Postojeće barijere na objektima, infrastrukturi, dobrima, proizvodima i uslugama koje su otvorene odnosno stoje na raspolaganju javnosti biće postepeno otklonjene na sistematičan i kontinuiran način, uz, što je još važnije, stalan monitoring i nadzor, sa ciljem postizanja pune pristupačnosti.
15. Stroga primena univerzalnog dizajna na sva nova dobra, proizvode, infrastrukture, tehnologije i usluge trebalo bi da osigura pun, jednak i neograničen pristup za sve potencijalne korisnike, uključujući osobe sa invaliditetom, na način koji u potpunosti uzima u obzir njihovo urođeno dostojanstvo i raznovrsnost. Univerzalni dizajn trebalo bi da doprinese stvaranju neprekinutog lanca kretanja za pojedinca od jednog mesta do drugog, uključujući kretanje unutar objekata, bez ikakvih prepreka. Osobe sa invaliditetom i drugi korisnici trebalo bi da budu u stanju da se kreću po ulicama bez barijera, ulaze u pristupačna niskopodna vozila, pristupaju informacijama i komunikacijama, koristeći pomagala i živu asistenciju po potrebi. Primena univerzalnog dizajna ne znači automatsko ukidanje potrebe za tehničkim pomagalima. Izgradnja objekata biće ekonomičnija ukoliko se univerzalni dizajn primenjuje od početne faze projektovanja: Činjenje zgrade pristupačnom od početka projektovanja i izgradnje najčešće uopšte neće povećati cenu objekta, ili će eventualni dodatni troškovi, ukoliko ih i bude, biti minimalni u nekim slučajevima. Sa druge strane, troškovi naknadnih adaptacija kako bi se neka zgrada učinila pristupačnom mogu biti značajno veći, naročito ukoliko je u pitanju neko istorijsko zdanje. Primena univerzalnog dizajna od početka projektovanja jeste ekonomičnija ali se mogući troškovi naknadnog otklanjanja barijera ne smeju koristiti kao izgovor za izbegavanje ostvarivanja obaveze postepenog otklanjanja barijera pristupačnosti.
16. Pristupačnost informacija i komunikacija, uključujuću IKT, takođe bi trebalo postizati još od početnih faza dizajniranja jer naknadne adaptacije sajtova i sistema na internetu i IKT mogu povećati troškove. Zbog toga je ekonomičnije uključiti obavezne elemente IKT pristupačnosti od najranijih faza dizajniranja, izrade i proizvodnje. Primena univerzalnog dizajna čini društvo pristupačnim za sve, ne samo za osobe sa invaliditetom. Važno je što član 9 Konvencije nameće stranama ugovornicama obavezu obezbeđivanja pristupačnosti kako u gradskim tako i u seoskim sredinama. Iskustvo pokazuje da je pristupačnost po pravilu bolja u gradskim sredinama nego u udaljenim seoskim krajevima, iako i preterana urbanizacija može stvoriti nove barijere koje će osobama sa invaliditetom ograničiti pristup, naročito građenom okruženju, prevozu i uslugama, kao i sofisticiranijim sredstvima komuniciranja u užurbanim gradskim jezgrima koja se šire. Osobama sa invaliditetom trebalo bi da bude na raspolaganju i pristup onim prirodnim i spomeničkim delovima fizičkog okruženja koji su otvoreni za javnost kako u gradskim tako i u seoskim sredinama.
17. Član 9, stav 1 Konvencije predviđa obavezu strana ugovornica da identifikuju prepreke i barijere pristupačnosti, između ostalog i u odnosu na:
    
    (a) zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta;
    (b) informacije, komunikacije i druge usluge, uključujući i elektronske usluge i hitne službe. Pomenute «druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru» trebalo bi, između ostalog, da obuhvataju zgrade organa javnog reda, pravosudne objekte i zatvore, socijalne ustanove, prostore i objekte za društvene interakcije, rekreaciju, kulturne, verske, političke i sportske aktivnosti, kao i trgovinske objekte. «Druge usluge» trebalo bi da između ostalog obuhvataju poštanska zdanja, banke, telekomunikacijske i informativne usluge i servise.
18. Član 9, stav 2 Konvencije predviđa mere koje bi strane ugovornice trebalo da preduzimaju radi razvijanja, promovisanja, primene i nadzora nad poštovanjem minimalnih nacionalnih standarda pristupačnosti infrastrukture i usluga namenjenih javnosti ili otvorenih za javnost. Pomenuti standardi trebalo bi da budu kompatibilni sa standardima drugih država kako bi se omogućila njihova interoperabilnost i obezbedila sloboda kretanja osoba sa invaliditetom u kontekstu člana 18 Konvencije. Od strana ugovornica takođe se očekuje da preduzmu mere kako bi osigurale da privatna lica koja nude pogodnosti i usluge otvorene za javnost uzmu u obzir sve aspekte pristupačnosti za osobe sa invaliditetom (član 9, stav 2 b).
19. Pošto je nedostatak pristupačnosti često posledica niskog nivoa svesti i nedovoljne tehničke ekspertize, član 9 predviđa obavezu strana ugovornica da obezbede obuku i trening o pristupačnosti za sve relevantne aktere (stav 2 c). Član 9 ne pokušava da nabroji te relevantne aktere ali svaka sveobuhvatna lista morala bi da sadrži i vlasti nadležne za izdavanje građevinskih dozvola, radiodifuzne i agencije za telekomunikacije, inžinjerske komore, strukovne asocijacije dizajnera, arhitekata, urbanista, organe nadležne za pitanja prevoza, pružaoce usluga, članove akademske zajednice, univerzitete, te same osobe sa invaliditetom i njihove reprezentativne organizacije. Trebalo bi obučavati ne samo one koji dizajniraju proizvode, dobra i usluge, već i one koji proizvode i oblikuju konačni produkt. Uključivanje osoba sa invaliditetom u proces neposrednog oblikovanja proizvoda unapredilo bi postojeće testove potreba i efektivnosti pristupačnosti. Građevinski radnici na terenu su oni koji u krajnjoj meri čine neku zgradu pristupačnom ili nepristupačnom. Zbog toga je važno da treninzi i mehanizmi za nadzor nad poštovanjem standarda pristupačnosti obuhvate sve pomenute grupe, kako bi se osigurala praktična primena usvojenih standarda pristupačnosti.
20. Kretanje i orijentacija u zgradama i drugim mestima otvorenim za javnost može biti izazov za neke osobe sa invaliditetom ukoliko ne postoje odgovarajuće oznake, pristupačne informacije i komunikacije i službe podrške. Zbog toga član 9, stav 2 u odeljcima d i e propisuje da bi zgrade i druga mesta otvorena za javnost trebalo da imaju oznake na Brajevom pismu i lako čitljivim i razumljivim tekstovima a da bi radi olakšavanja pristupa trebalo ponuditi živu asistenciju i posrednike, uključujući vodiče, čitače i profesionalne prevodioce za znakovni jezik. Bez pomenutih oznaka, pristupačnih informacija i komunikacija, te službi podrške, orijentacija i kretanje po i unutar zgrada mogli bi postati nemogući za mnoge osobe sa invaliditetom, naročito one sklone kognitivnom zamoru.
21. Bez pristupa informacijama i komunikacijama, sloboda mišljenja i izražavanja i mnoge druge suštinske slobode i prava osoba sa invaliditetom mogu biti potkopana i značajno ograničena. Zbog toga član 9, stav 2 Konvencije propisuje da bi strane ugovornice trebalo da promovišu oblike neposredne pomoći i posrednike, uključujući vodiče, čitače i stručne prevodioce za znakovni jezik (odeljak e), da podstiču druge odgovarajuće oblike pomoći i podrške osobama sa invaliditetom kako bi im se obezbedio pristup informacijama i pristup ovih osoba novim informacionim i komunikacionim tehnologijama i sistemima, uključujući internet, kroz primenu obaveznih standarda pristupačnosti (odeljci f i g). Informacije i komunikacije trebalo bi da budu dostupne u lako čitljivim formatima, alternativnim i augmentativnim oblicima i metodima onim osobama sa invaliditetom koje koriste te formate, oblike ili metode.
22. Nove tehnologije mogu se koristiti za podsticanje punog i ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom ali samo ukoliko su one dizajnirane i proizvedene tako da budu potpuno pristupačne. Nove investicije, istraživanja, proizvodi trebalo da doprinose uklanjanju nejednakosti a ne da stvaraju nove barijere. Zbog toga član 9, stav 2, odeljak h Konvencije poziva strane ugovornice da podstiču blagovremenu izradu, razvoj, proizvodnju i distribuciju dostupnih informacionih i komunikacionih tehnologija i sistema, kako bi postali dostupni uz minimalne troškove. Primena sistema za pojačavanje zvukova, uključujući sofisticirane slušne aparate i indukcione petlje, ili putnički liftovi koji su dizajnirani tako da omogućavaju osobama sa invaliditetom da ih koriste za evakuaciju u vanrednim situacijama rizika, predstavljaju samo neke od tehnoloških inovacija i napretka u službi pristupačnosti.
23. Pošto je pristupačnost preduslov za samostalni život osoba sa invaliditetom, garantovan članom 19 Konvencije, kao i preduslov za puno i ravnopravno učešće ovih osoba u društvu, uskraćivanje pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući IKT, infrastrukturi i uslugama otvorenim za javnost trebalo bi posmatrati u kontekstu diskriminacije. Preduzimanje svih odgovarajućih mera, „uključujući i zakonodavstvo, u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom» (član 4, stav 1 b) predstvalja glavnu opštu obavezu strana ugovornica. «Strane ugovornice će zabraniti svaku diskriminaciju po osnovu invalidnosti i garantovaće osobama sa invaliditetom jednaku i efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije po bilo kom osnovu» (član 5, stav 2). „Da bi unapredile jednakost i otklonile diskriminaciju, države strane ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće korake za obezbeđenje razumnog prilagođavanja“ (član 5, stav 3).
24. Neophodno je napraviti jasnu razliku između obaveze da se osigura pristup svim novoprojektovanim, novoizgrađenim ili proizvedenim objektima, infrastrukturi, dobrima, proizvodima i uslugama i obaveze uklanjanja barijera i obezbeđivanja pristupa postojećem fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama i uslugama namenjenim javnosti. Još jedna od opštih obaveza strana ugovornica jeste da «preduzmu odnosno podstiču istraživanje i razvoj univerzalno dizajniranih predmeta, usluga, opreme i uređaja, kako je definisano u članu 2. ove konvencije, što bi trebalo da iziskuje minimalno eventualno prilagođavanje i najniže troškove u cilju zadovoljavanja specifičnih potreba osobe sa invaliditetom, unapređenja njihove dostupnosti i korišćenja, kao i podsticanja univerzalnog dizajna u utvrđivanju standarda i smernica» (član 4, stav 1 f). Svi novi objekti, infrastruktura, pogodnosti, dobra, proizvodi i usluge moraju biti dizajnirani tako da budu potpuno pristupačni osobama sa invaliditetom, u skladu sa načelima univerzalnog dizajna. Strane ugovornice su dužne da obezbede pristup postojećem fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uslugama otvorenim za javnost. No, pošto se ova obaveza ostvaruje postepeno, strane ugovornice trebalo bi da predvide precizan vremenski okvir i odvoje odgovarajuća finansijska sredstva za izvršenje ove obaveze. Strane ugovornice dalje bi trebalo da jasno propišu dužnosti različitih vlasti (uključujući i vlasti regiona i lokalnih samouprava) i pravnih lica (uključujući privatna lica) koje bi morali da izvrše kako bi osigurali pristupačnost. Strane ugovornice trebalo bi takođe da predvide efikasne mehanizme za nadzor nad poštovanjem standarda pristupačnosti i da propišu sankcije za one koji ne poštuju pomenute standarde.
25. Pristupačnost se odnosi na grupe dok se razumna prilagođavanja odnose na pojedince. To znači da je dužnost da se obezbedi pristupačnost ex ante obaveza koja postoji unapred. Strana ugovornica dužna je da obezbedi pristupačnost nekog objekta ili prostora i pre nego što eventualno primi pojedinačni zahtev u tom pogledu. Strane ugovornice dužne su da usvoje standarde pristupačnosti, koji se usvajaju uz konsultacije sa organizacijama osoba sa invaliditetom i da ih učine specifičnim za pružaoce odgovarajućih vrsta usluga, građevinare i druge relevantne aktere. Standardi pristupačnosti moraju biti široki i ujednačeni. U slučaju pojedinaca koji imaju retka oštećenja koja nisu mogla biti uzeta u obzir prilikom pisanja standarda, ili koji ne koriste metode, sredstva i načine koji su stavljeni na raspolaganje radi ostvarivanja pristupačnosti (ne čitaju Brajevo pismo, na primer), čak ni primena standarda pristupačnosti možda neće biti dovoljna da se osigura pristup. U takvim slučajevima mogu se primeniti i razumna prilagođavanja. Strane ugovornice, u skladu sa Konvencijom, ne mogu koristiti mere štednje kao izgovor za izbegavanje obaveze postepenog obezbeđivanja pristupačnosti za osobe sa invaliditetom. Obaveza primene standarda pristupačnosti je bezuslovna, drugim rečima strana koja je u obavezi ne može se izgovarati troškovima i teretom koji obezbeđivanje pristupačnosti za osobe sa invaliditetom predstavlja za nju. Suprotno tome, obaveza pružanja razumnih prilagođavanja postoji samo onda kada njihovo pružanje ne predstavlja nesrazmeran teret za pružaoca.
26. Dužnost pružanja razumnih prilagođavanja je ex nunc dužnost, što znači da je izvršiva od trenutka kada je prilagođavanje neophodno pojedincu sa oštećenjem u konkretnoj situacija (radno mesto, škola itd.) kako bi on ili ona ostvario svoja prava na jednak način u datom kontekstu. Ovde standardi pristupačnosti mogu biti indikator ali ne moraju da se uzimaju kao jedini obavezujući elemenat pravne situacije. Razumna prilagođavanja mogu se koristiti kao sredstvo za obezbeđivanje pristupačnosti pojedincu sa invaliditetom u konkretnoj situaciji. Razumnim prilagođavanjem nastoji se postići individualna pravda u smislu osiguravanja nediskriminacije i jednakosti, uzimajući u obzir dostojanstvo, autonomiju i izbor pojedinca. Tako osoba sa retkim oštećenjem može zatražiti prilagođavanja koja spadaju van domašaja bilo kakvih standarda pristupačnosti.

3. Dužnosti strana ugovornica

27. Iako je obezbeđivanje pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uslugama namenjenim javnosti često preduslov za ostvarivanje građanskih i političkih prava osoba sa invaliditetom, strane ugovornice mogu taj pristup po potrebi obezbeđivati postepeno i u okviru međunarodne saradnje. Neophodno je u kratkom ili srednjem roku sačiniti analizu stanja i identifikovati postojeće prepreke i barijere koje bi trebalo ukloniti. Barijere bi trebalo uklanjati na kontinuiran i sistematičan način, postepeno ali postojano.
28. Strane ugovornice Konvencije su dužne da usvoje, sprovode i vrše nadzor nad poštovanjem nacionalnih standarda pristupačnosti. Ukoliko ne postoje odgovarajući propisi, prvi korak predstavljaće stvaranje relevantnog pravnog okvira. Strane ugovornice trebalo bi da izvrše sveobuhvatnu reviziju propisa o pristupačnosti kako bi identifikovale i otklonile rupe u propisima i premostile eventualni jaz između zakona i njihovog sprovođenja u praksi. Propisi kojima se uređuje položaj osoba sa invaliditetom često propuštaju da obuhvate IKT prilikom definisanja pristupačnosti. Zakoni o zabrani diskriminacije na osnovu invaliditeta uređuju pitanja pristupačnosti u sferama obrazovanja, zapošljavanja i javnih nabavki a pri tome propuštaju da uključe IKT u svoje definicije pristupačnosti iako IKT predstavlja centralnu komponentu mnogih dobara i usluga u savremenom, informatičkom društvu. Važno je da se revizije i usvajanja pomenutih propisa vrše uz bliske konsultacije sa osobama sa invaliditetom i njihovim reprezentativnim organizacijama (član 4, stav 3 Konvencije), kao i sa drugim relevantnim akterima, uključujući članove akademske zajednice i strukovne asocijacije arhitekata, urbanista, građevinskih inžinjera i dizajnera. Ovi zakoni trebalo bi da uključuju i da se zasnivaju na načelima univerzalnog dizajna, kao što to Konvencija i predviđa (član 4, stav 1 f). Pomenuti propisi trebalo bi da predvide obaveznu primenu standarda pristupačnosti i sankcije, uključujući novčane kazne, za one koji ne primenjuju te standarde.
29. Korisno je uključiti standarde pristupačnosti u opšte propise kojima se odgovarajuće oblasti regulišu- fizičko okruženje u propisima o izgradnji i planiranju, prevoz u propisima o javnom drumskom, železničkom, vazdušnom i vodenom saobraćaju, IKT u propisima o informacijama i komunikacijama, usluge u propisima koji uređuju usluge namenjene javnosti. Ipak, pristupačnost bi trebalo urediti i opštim i posebnim propisima o jednakim mogućnostima i ravnopravnosti u kontekstu zabrane diskriminacije na osnovu invaliditeta. Trebalo bi jasno definisati uskraćivanje pristupa kao zabranjeni akt diskriminacije. Osobama sa invaliditetom kojima je uskraćen pristup fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, ili uslugama namenjenim javnosti trebalo bi staviti na raspolaganje efikasna pravna sredstva za zaštitu od diskriminacije. Prilikom definisanja standarda pristupačnosti, strane ugovornice trebalo bi da uzmu u obzir raznolikost osoba sa invaliditetom i da osiguraju da pristupačnost bude obezbeđena svim osobama sa invaliditetom svih uzrasta, oba pola i svih vrsta invaliditeta. Deo obuhvatanja raznolikosti osoba sa invaliditetom u obezbeđivanju pristupačnosti za njih čini i uzimanje u obzir činjenice da je nekim osobama potrebna životinjska ili ljudska asistencija radi uživanja pune pristupačnosti (poput personalne asistencije, prevođenja na znakovni jezik, ili prevođenja na taktilni znakovni jezik, pasa vodiča). Tako je na primer neophodno propisati da zabrana ulaska pasa vodiča u određeni prostor predstavlja zabranjeni akt diskriminacije na osnovu invaliditeta.
30. Neophodno je propisati minimalne standarde pristupačnosti za različite usluge koje lica iz privatnog i javnog sektora pružaju osobama sa različitim vrstama oštećenja. Kad god se razvija neki novi standard za IKT neophodno je koristiti kao referenta sredstva za uključivanje u te standarde dokumenta poput Preporuke Međunarodne unije za telekomunikacije ITU-T o obaveѕnoj kontrolnoj listi za poslove standardizacije (2006) i Smernice o telekomunikacijskoj pristupačnosti za starije i osobe sa invaliditetom (Preporuka F 790 ITU-T). To bi omogućilo uopštavanje univerzalnog dizajna i njegovo uključivanje u razvoj standarda. Strane ugovornice trebalo bi da utvrde pravni okvir sa specifičnim, sprovodivim i vremenski oročenim parametrima za nadzor nad i vrednovanje postepenog prilagođavanja usluga privatnih lica i pretvaranje tih ranije nepristupačnih usluga u pristupačne. Strane ugovornice takođe bi trebalo da osiguraju da sve nove usluge i nova dobra finansirana iz javnih nabavki budu potpuno pristupačni za osobe sa invaliditetom. Minimalni standardi pristupačnosti moraju biti razvijani kroz bliske konsultacije sa osobama sa invaliditetom i njihovim reprezentativnim organizacijama u skladu sa odredbama člana 4, stav 3 Konvencije. Pomenuti standardi mogu biti razvijani i kroz saradnju sa drugim stranama ugovornicama, međunarodnim organizacijama i agencijama, u sklopu međunarodne saradnje a u skladu sa odredbama člana 32 Konvencije. Strane ugovornice se ohrabruju da se priključe studijskim grupama u sektorima za radio, standardizaciju i razvoj ITU koje rade na uključivanju pristupačnosti u razvoj međunarodnih telekomunikacijskih i IKT standarda, kao i na podizanju nivoa svesti industrije i vlada o potrebi povećanja pristupa informacionim i telekomunikacionim tehnologijama za osobe sa invaliditetom. Takva saradnja može biti korisna u razvijanju i unapređivanju međunarodnih standarda koji doprinose interoperabilnosti dobara i usluga. U oblasti usluga usmerenih na komunikaciju, strane ugovornice trebalo bi da osiguraju makar minimum kvaliteta usluga, naročito novijih vrsta usluga kao što su personalna asistencija, prevođenje na znakovni jezik, sistemi za taktilnu znakovnu komunikaciju, sa ciljem standardizacije ovih usluga.
31. Kao deo revizije propisa koji se odnose na pristupačnost, strane ugovornice trebalo bi da analiziraju i po potrebi izmene propise koji zabranjuju diskriminaciju na osnovu invaliditeta. Trebalo bi predvideti da makar sledeće situacije u kojima je nedostatak pristupačnosti sprečio osobu sa invaliditetom da koristi pogodnosti ili usluge namenjene javnosti predstavljaju zabranjene akte diskriminacije na osnovu invalidnosti:
    (a) Ukoliko je pogodnost ili usluga uspostavljena posle usvajanja relevantnih standarda pristupačnosti;
    (b) Ukoliko se pristup pogodnosti ili usluzi može obezbediti pružanjem to kada su one ustanovljene.
32. Kao deo revizija propisa relevantnih za pristupačnost, strane ugovornice trebalo bi da razmotre i propise o javnim nabavkama. Trebalo bi da preduzmu potrebne mere kako bi osigurale da propisi o javnim nabavkama sadrže odredbe o poštovanju pristupačnosti. Neprihvatljivo je koristiti javne finansije i budžetska sredstva za stvaranje nove ili održavanje postojeđe nejednakosti koja neizbežno proističe iz nepristupačne infrastrukture i usluga. Javne nabavke trebalo bi koristii za sprovođenje afirmativnih mera u skladu sa odredbama člana 5, stav 4 Konvencije, kako bi se osigurala pristupačnost i de fakto jednakost za osobe sa invaliditetom.
33. Strane ugovornice trebalo bi da usvoje strategije i akcione planove za identifikovanje postojećih barijera za pristupačnost, utvrde vremenske okvire sa fiksnim rokovima, predvide ljudske i finansijske resurse neophodne za uklanjanje barijera. Posle usvajanja neophodno je strogo sprovoditi pomenute strategije i akcione planove. Strane ugovornice trebalo bi da ojačaju mehanizme nadzora nad poštovanjem pristupačnosti i nastave da odvajaju dovoljna sredstva za otklanjanje barijera, kao i da obučavaju osoblje koje će vršiti monitoring. Pošto se standardi pristupačnosti često sprovode na lokalnom nivou, od suštinske je važnosti kontinuirano jačanje kapaciteta organa lokalnih vlasti nadležnih za nadzor nad poštovanjem tih standarda. Strane ugovornice dužne su da uspostave efektivne mehanizme za monitoring i osnuju efikasna tela za vršenje nadzora sa odgovarajućim nadležnostima i ovlašćenjima kako bi osigurale sprovođenje strategija, planova i standarda u oblasti pristupačnosti.

4. Odnos i veze člana 9 sa ostalim članovima Konvencije

34. Dužnost strana ugovornica da obezbede pristup fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama i uslugama otvorenim za javnost osobama sa invaliditetom trebalo bi posmatrati iz perspektive jednakosti i nediskriminacije. Uskraćivanje pristupa fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama i uslugama otvorenim za javnost osobama sa invaliditetom predstavlja akt diskriminacije na osnovu invaliditeta, zabranjen članom 5 Konvencije. Osiguravanje pristupačnosti pro futuro trebalo bi posmatrati u kontekstu sprovođenja opšte obaveze razvijanja univerzalno dizajniranih dobara, usluga, opreme, pogodnosti i infrastrukture (član 4, stav 1 f).
35. Podizanje nivoa svesti jedan je od preduslova za efikasno sprovođenje Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. Pošto se pristupačnost često posmatra usko, kao pristupačnost fizičkog okruženja (koje je izuzetno važno ali čini samo jedan aspekt obezbeđivanja pristupa za osobe sa invaliditetom), strane ugovornice trebalo bi da streme sistematičnom i kontinuiranom podizanju nivoa svesti među svim relevantnim akterima. Neophodno je baviti se sveobuhvatnom prirodom pristupačnosti i govoriti o obezbeđivanju pristupačnosti fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama i uslugama. Prilikom podizanja nivoa svesti neophodno je apostrofirati da se obaveza poštovanja i primene standarda pristupačnosti podjednako odnosi i na javni i privatni sektor. Potrebno je promovisati primenu univerzalnog dizajna i ideju da su projektovanje i izgradnja koji inkorporiraju pristupačnost isplatljiviji i ekonomičniji. Trebalo bi vršiti podizanje nivoa svesti u saradnji sa osobama sa invaliditetom, njihovim reprezentativnim organizacijama i tehničkim stručnjacima. Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti jačanju kapaciteta nadležnih za sprovođenje i nadzor nad poštovanjem primene standarda pristupačnosti. Nije dovoljno da mediji uzmu u obzir pristupačnost sopstvenih programa, usluga i servisa za osobe sa invaliditetom, već bi oni trebalo da uzmu učešća i u podizanju nivoa svesti i promovisanju pristupačnosti.
36. Obezbeđivanje pune pristupačnosti fizičkom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama i uslugama otvorenim za javnost zbilja predstavlja suštinski preduslov za efikasno ostvarivanje mnogih prava uređenih Konvencijom. U situacijama rizika, prirodnih katastrofa i oružanih sukoba, službe spasavanja moraju bizi pristupačne osobama sa invaliditetom, ili neće biti moguća zaštita života i bezbednost ovih osoba (član 11). Neophodno je uključiti pristupačnost kao jedan od prioriteta u napore obnove posle katastrofa i razaranja. Sve strategije smanjenja rizika od katastrofa moraju biti pristupačne i uključivati pitanja zaštite i pomoći osobama sa invaliditetom.
37. Ne može postojati efikasan pristup pravdi ukoliko zgrade u kojima se nalaze organi reda ili pravosuđa nisu fizički pristupačne, ili usluge, informacije i komunikacije koje oni pružaju nisu pristupačne osobama sa invaliditetom (član 13). Bezbedne kuće, servisi podrške i procedure moraju biti pristupačni ukoliko se osobama sa invaliditetom, naročito ženama i deci sa invaliditetom, želi pružiti efikasna i smislena zaštita od nasilja, zlostavljanja i iskorišćavanja (član 16). Pristupačno okruženje, prevoz, informacije i komunikacije, usluge preduslov su za uključenost osoba sa invaliditetom u lokalnu zajednicu i samostalni život tih osoba (član 19).
38. Članovi 9 i 21 preklapaju se po pitanjima informacija i komunikacija. Član 21 predviđa da će strane ugovornice preduzeti „sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da osobe sa invaliditetom mogu da uživaju pravo na slobodu izražavanja i mišljenja, uključujući slobodu da traže, primaju i prenose informacije i ideje, ravnopravno sa drugima, posredstvom svih oblika komunikacije po vlastitom izboru“. Pomenuti član 21 dalje detaljno propisuje na koje načine će pristupačnost informacija biti obezbeđena. Predviđa obavezu strana ugovornica na „pružanje informacija osobama sa invaliditetom, koje su namenjene široj javnosti, u pristupačnim formatima i tehnologijama odgovarajućim za različite vrste invaliditeta“ (član 21 a). Od strana ugovornica dalje se očekuje „prihvatanje i olakšavanje korišćenja znakovnog jezika, Brajovog pisma, uveličavajuće i alternativne komunikacije i svih drugih raspoloživih sredstava, načina i formata komunikacije po vlastitom izboru, od strane osoba sa invaliditetom u zvaničnim interakcijama“ (član 21 b). Privatna lica koja pružaju usluge širokoj javnosti, uključujući putem interneta, pozivaju se da pružaju informacije i usluge u pristupačnom i upotrebljivom formatu osobama sa invaliditetom (član 21 c) a sredstva masovnog informisanja, uključujući pružaoce informacija putem interneta, postiču se da učine svoje usluge pristupačnim osobama sa invaliditetom (član 21 d). Član 21 takođe propisuje obavezu država da priznaju i podstiču korišćenja znakovnih jezika, u skladu i u vezi sa članovima 24, 27, 29 i 30 Konvencije.
39. Bez pristupačnog prevoza do škola, pristupačnih školskih zgrada, informacija i komunikacija, osobe sa invaliditetom ne bi imale mogućnost da ostvare svoje pravo na obrazovanje, uređeno članom 24 Konvencije. Zbog toga član 9, stav 1 a Konvencije izričito predviđa da škole moraju biti pristupačne. Ali nije dovoljno da samo zgrade budu pristupačne- ceo proces obrazovanja mora biti pristupačan, uključujući informacije i komunikacije, sisteme asistivne tehnologije, službe podrške i razumna prilagođavanja u školama. Radi podsticanja pristupačnosti, obrazovanje bi trebalo da podstiče primenu i da se vrši na znakovnom jeziku i omogući lakše učenje Brajovog pisma, alternativnog pisma, uveličavajućih i alternativnih načina, sredstava i formata komunikacije kao i veština orijentacije i kretanja (član 24, stav 3 a), uz poklanjanje posebne pažnje odgovarajućim jezicima, oblicima i metodima komunikacije koje koriste slepi, gluvi i slepo- gluvi učenici. Načini i sredstva učenja trebalo bi da budu pristupačni a nastava bi trebalo da se odvija u pristupačnom okruženju. Celo okruženje učenika sa invaliditetom mora se projektovati tako da podstiče inkluziju i garantuje njihovu ravnopravnost u celom procesu obrazovanja. Puno sprovođenje člana 24 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom trebalo bi posmatrati u vezi sa odredbama drugih osnovnih instrumenata o ljudskim pravima, kao i odredbama UNESKO- ove Konvencije protiv diskriminacije u obrazovanju.
40. Zdravstvena i socijalna zaštita ostaće nedostupne osobama sa invaliditetom ukoliko su zgrade u kojima se usluge zdravstvene i socijalne zaštite pružaju nepristupačne. Čak ukoliko su i pomenute zgrade pristupačne, bez pristupačnog prevoza osobe sa invaliditetom neće moći da doputuju do njih. Sve informacije i komunikacije o zdravstvenoj zaštiti moraju biti učinjene pristupačnim upotrebom znakovnog jezika, Brajevog pisma, pristupačnih elektronskih formata, alternativnih natpisa, augmentativnih i alternativnih oblika, metoda i formata komunikacije. Posebno je značajno uzeti u obzir rodnu dimenziju pristupačnosti prilikom pružanja zdravstvene zaštite ženama i devojkama sa invaliditetom, naročito zaštite reproduktivnog zdravlja i ginekološke nege.
41. Osobe sa invaliditetom ne mogu efektivno ostvarivati svoja prava iz radnog odnosa, zacrtana članom 27 Konvencije, ukoliko radna mesta nisu pristupačna. Upravo zbog toga član 27, stav 1 a Konvencije izričito propisuje da radno mesto mora biti pristupačno. Odbijanje poslodavca da adaptira radno mesto predstavlja zabranjeni akt diskriminacije na osnovu invaliditeta. Pored fizičke pristupačnosti radnog mesta, osobama sa invaliditetom su potrebni pristupačan prevoz i servisi podrške da bi došli do takvog radnog mesta. Sve informacije o poslu, ponuda radnog mesta, postupak izbora zaposlenog i komunikacija na radnom mestu koja čini deo procesa rada moraju biti učinjene pristupačnim upotrebom znakovnog jezika, Brajevog pisma, pristupačnih elektronskih formata, alternativnih natpisa, augmentativnih i alternativnih oblika, metoda i formata komunikacije. Sva sindikalna i prava iz radnog odnosa moraju biti pristupačna, kao i mogućnosti za obuku, trening, pre- i dokvalifikacije. Na primer, kursevi kompjutera ili stranih jezika moraju se držati u pristupačnom okruženju i u pristupačnim oblicima, na pristupačnim načinima, metodima i formatima.
42. Članom 28 Konvencije uređen je adekvatni standard življenja i socijalna zaštita osoba sa invaliditetom. Strane ugovornice trebalo bi da preduzmu neophodne korake kako bi obezbedile da i opšte i posebne mere socijalne zaštite namenjene osobama sa invaliditetom budu pružane na pristupačan način, u pristupačnim zgradama. Sve informacije i komunikacije o pomenutim merama trebalo bi učiniti pristupačnim upotrebom znakovnog jezika, Brajevog pisma, pristupačnih elektronskih formata, alternativnih natpisa, augmentativnih i alternativnih oblika, metoda i formata komunikacije. Programi socijalnog stanovanja trebalo bi, između ostalog, da nude stanove koji će biti pristupačni za osobe sa invaliditetom i starije osobe.
43. Konvencija članom 29 garantuje osobama sa invaliditetom pravo na učešće u političkom i javnom životu, u upravljanju javnim poslovima. Osobe sa invaliditetom neće moći da ravnopravno i efikasno ostvaruju pomenuta prava ukoliko strane ugovornice propuste da osiguraju da izborne procedure, biračka mesta i izborni materijali budu pristupačni, primereni potrebama svih osoba sa invaliditetom i lako razumljivi i upotrebljivi. Važno je i da izborni materijali i izborni skupovi političkih partija i pojedinačnih kandidata budu pristupačni. Bez svega pomenutog, osobama sa invaliditetom biće uskraćeno pravo da na ravnopravan način učestvuju u političkim procesima. Osobe sa invaliditetom koje budu izabrane na neku javnu funkciju moraju imati jednake mogućnosti da tu funkciju ostvaruju na potpuno pristupačan način.
44. Svako ima pravo da uživa u umetnosti, učestvuje u sportskim aktivnostima, odlazi u hotele, restorane, kafane. Ipak, korisnik invalidskih kolica ne može da ode na koncert ukoliko su na ulazu u dvoranu samo stepenice. Slepa osoba ne može uživati u slici ukoliko u muzeju ne postoji audio opis te slike. Nagluva osoba ne može pratiti film bez titlova a gluva osoba ne može pratiti predstavu bez prevoda na znakovni jezik. Osobe sa intelektualnim invaliditetom ne mogu uživati u knjizi ukoliko ne postoji lako čitljiva i razumljiva verzija. Član 30 Konvencije predviđa obavezu strana ugovornica da priznaju pravo osobama sa invaliditetom da ravnopravno sa drugima učestvuju u kulturnom životu. Od strana ugovornica se očekuje da preduzmu sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile da osobe sa invaliditetom:
    (a) imaju pristup materijalima kulturnog sadržaja u oblicima koji su im pristupačni;
    (b) imaju pristup televizijskim programima, filmovima, pozorištu i drugim kulturnim aktivnostima u oblicima koji su im pristupačni;
    (c) imaju pristup mestima za izvođenje predstava ili pružanje usluga kulturnog sadržaja, kao što su pozorišta, muzeji, bioskopi, biblioteke i turističke agencije i, po mogućnosti, pristup spomenicima i znamenitostima od nacionalnog kulturnog značaja. Obezbeđivanje pristupa kulturnim i istorijskim spomenicima koji su deo nacionalnog blaga može u određenim okolnostima predstavljati izazov. Ipak, strane ugovornice su dužne da nastoje da obezbede pristup pomenutim lokacijama. Mnogi spomenici i lokaliteti od značaja za nacionalnu kulturu učinjeni su pristupačnim na načinn koji je očuvao njihov kulturni i istorijski identitet i jedinstvenost.
45. Strane ugovornice će preduzimati odgovarajuće mere kako bi omogućile da osobe sa invaliditetom imaju mogućnost da razvijaju i iskoriste svoje kreativne, umetničke i intelektualne potencijale” (član 30, stav 2). “Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće korake, u skladu s međunarodnim pravom, kako bi obezbedile da zakoni kojima se štite prava na intelektualnu svojinu ne predstavljaju neopravdanu ili diskriminatorsku prepreku za pristup osoba sa invaliditetom materijalima kulturnog sadržaja” (član 30, stav 3). Marakeški sporazum o olakšavanju pristupa objavljenim delima slepim i osobama sa oštećenim vidom ili osobama na drugi način ograničenim u korišćenju štampanih materijala, usvojen pod okriljem Svetske organizacije za intelektualnu svojinu u junu 2013. godine, trebalo bi da osobama sa invaliditetom obezbedi pristup kulturnim materijalima bez nerazumnih ili diskriminatornih barijera. Sporazum pokriva i one osobe sa invaliditetom koje žive u inostranstvu, ili žive kao članovi manjina u drugim zemljama a govore ili koriste isti jezik, odnosno sredstvo komunikacije. Sporazum se naročito odnosi na one osobe sa invaliditetom koje se suočavaju sa izazovima prilikom pokušaja da pristupe klasičnim štampanim materijalima. Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom propisuje da osobe sa invaliditetom, na osnovu jednakosti sa drugima, imaju pravo na priznavanje i podršku posebnom kulturnom i lingvističkom identitetu. Član 30, stav 4 apostrofira priznavanje i podršku za znakovni jezik i kulturu gluvih.
46. Član 30, stav 5 Konvencije predviđa da će strane ugovornice, da bi osobama sa invaliditetom omogućile da ravnopravno sa drugima učestvuju u rekreativnim i sportskim aktivnostima, kao i onima u slobodno vreme, preduzeti odgovarajuće mere kako bi:
    (a) podstakle i unapredile učešće osoba sa invaliditetom, u najvećoj mogućoj meri, u vodećim sportskim aktivnostima na svim nivoima;
    (b) obezbedile da osobe sa invaliditetom imaju mogućnost da organizuju, razvijaju i učestvuju u specifičnim sportskim i rekreativnim aktivnostima vezanim za invaliditet, i u tom cilju će podsticati obezbeđivanje, ravnopravno sa drugima, odgovarajuće nastave, treninga i sredstava;
    (c) obezbedile da osobe sa invaliditetom imaju pristup sportskim, rekreativnim i turističkim događajima;
    (d) obezbedile da deca sa invaliditetom imaju ravnopravan pristup sa ostalom decom u učešću u igri, rekreaciji i aktivnostima u slobodno vreme, kao i sportskim aktivnostima, uključujući i one aktivnosti u okviru škole;
    (e) obezbedile da osobe sa invaliditetom imaju pristup uslugama onih koji su uključeni u organizaciju rekreativnih, turističkih aktivnosti kao i aktivnosti u slobodno vreme i sportskih aktivnosti.
47. Međunarodna saradnja, uređena članom 32 Konvencije, trebalo bi da postane značajno sredstvo za promovisanje pristupačnosti i univerzalnog dizajna. Komitet preporučuje agencijama za međunarodni razvoj da prepoznaju važnost pružanja podrške projektima koji unapređuju IKT i drugu infrastrukturu za pristup. Sve nove investicije koje se čine u sklopu međunarodne saradnje trebalo bi koristiti za podstcanje uklanjanja postojećih barijera i sprečavanje stvaranja novih. Neprihvatljivo je koristiti javne finansije za održavanje postojećih i stvaranje novih nejednakosti. Svi novi objekti, nova infrastruktura, pogodnosti, dobra, proizvodi i usluge moraju biti potpuno pristupačni svim osobama sa invaliditetom. Međunarodna saradnja trebalo bi da ide dalje od pukog ulaganja u pristupačna dobra, proizvode i usluge. Ona bi trebalo i da podstiče razmenu znanja i informacija o primerima dobre prakse postizanja pristupačnosti na načine koji će dovesti do opipljivih promena na bolje u životima miliona osoba sa invaliditetom širom sveta. Međunarodna saradnja na standardizaciji je značajna, kao i podrška organizacijama osoba sa invaliditetom kako bi one mogle da učestvuju u nacionalnim i internacionalnim procesima razvijanja, sprovođenja i nadzora nad poštovanjem standarda pristupačnosti. Pristupačnost mora biti sastavni deo svakog napora za održivi razvoj, naročito u kontekstu razvojnih planova za period posle 2015.
48. Nadzor nad poštovanjem pristupačnosti čini ključni aspekt nacionalnog i međunarodnog nadzora nad poštovanjem Konvencije. Član 33 Konvencije propisuje obavezu strana ugovornica da odrede organe unutar javne uprave nadležne za pitanja sprovođenja Konvencije kao i mehanizme za nadzor nad poštovanjem Konvencije koji će uključivati jedno ili više nezavisnih tela. Civilno društvo takođe bi trebalo da bude uključeno i da u punoj meri učestvuje u procesu vršenja nadzora. Od suštinske važnosti je omogućiti da tela predviđena članom 33 Konvencije budu na odgovarajući način konsultovana prilikom sprovođenja člana 9 Konvencije. Potrebno je pružiti priliku pomenutim telima da, između ostalog, učestvuju u izradi nacrta nacionalnih standarda pristupačnosti, daju komentare na nacrte zakona i strateških dokumenata, da učestvuju u punoj meri u kampanjama za podizanje nivoa svesti i edukacijama. Postupke vršenja nadzora nad sprovođenjem Konvencija na nacionalnom i međunarodnom planu trebalo bi vršiti na pristupačan način koji podstiče i obezbeđuje efektivno učešće osoba sa invaliditetom i njihovih reprezentativnih organizacija. Član 49 Konvencije propisuje obavezu strana ugovornica da tekst Konvencije učine dostupnim u pristupačnim formatima. Ovo predstavlja inovaciju u oblasti ugovora međunarodnog javnog prava kojima se uređuju ljudska prava i Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom bi trebalo posmatrati kao presedan za sve buduće ugovore.

Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom 2020-2024

Vlada Republike Srbije u martu 2020. godine usvojila Strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom za period od 2020. do 2024. godine. U delu koji se bavi analizom problema značajna pažnja posvećena je pristupačnosti, a pristupačnost je i sastavni deo pokazatelja ostvarenja tri strateška cilja.

Radi lakše preglednosti predstavljamo vam deo analize koji se odnosi na pristupačnost:

3.3.1. Pristupačnost

Pristupačnost je opšti termin koji se koristi kako bi se opisao stepen do kojeg su fizičko okruženje, prevozna sredstva, informacije i komunikacije, uključujući informacione i komunikacione tehnologije i sisteme, kao i objekti, roba i usluge pristupačni najvećem broju ljudi. Kada govorimo o osobama sa invaliditetom i njihovom pravu pristupa fizičkom okruženju, uslugama i proizvodima, pristupačnost se povezuje i sa ljudskim pravima i pravnim mehanizmima njihove zaštite, a istovremeno se povezuje sa terminom „Univerzalni dizajn” koji podrazumeva pristupačnost svim ljudima bez obzira na to da li imaju invaliditet ili ne.95

Pristupačnost je preduslov za samostalni život, puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u društvu i neograničeno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda, ravnopravno sa drugima i odnosi se na osobe sa svakom vrstom invaliditeta.

Države treba da identifikuju prepreke i barijere u pristupačnosti, između ostalog i u odnosu na:
(a) zgrade, puteve, prevozna sredstva i druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru, uključujući škole, stambene objekte, zdravstvene objekte i radna mesta;
(b) informacije, komunikacije i druge usluge, uključujući i elektronske usluge i hitne službe. Pomenute „druge pogodnosti u zatvorenom i na otvorenom prostoru” trebalo bi, između ostalog, da obuhvataju zgrade organa javnog reda, pravosudne objekte i zatvore, socijalne ustanove, prostore i objekte za društvene interakcije, rekreaciju, kulturne, verske, političke i sportske aktivnosti, kao i trgovinske objekte, dok „druge usluge” treba da obuhvataju, između ostalog, pošte, banke, telekomunikacijske i informativne usluge i servise.96

Komitet za prava osoba sa invaliditetom smatra da je neophodno u kratkom ili srednjem roku sačiniti analizu stanja i identifikovati postojeće prepreke i barijere koje bi trebalo ukloniti. Barijere bi trebalo uklanjati na kontinuiran i sistematičan način, postepeno ali postojano.97

Pristupačnost se u najvećoj meri odnosi na fizičku i informacionu pristupačnost.

Fizička pristupačnost

Fizička pristupačnost podrazumeva omogućavanje pristupa fizičkom okruženju, uslugama i sredstvima prevoza. U Republici Srbiji je u prethodnom periodu donet niz propisa kojima je stvoren solidan pravni okvir u ovoj oblasti. Neki od tih propisa odnose se na: planiranje i izgradnju, tehničke standarde planiranja, projektovanja i izgradnje objekata kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama; javne nabavke za koje je potrebno priložiti dokaz o poštovanju tehničkih standarda pristupačnosti za dobra i usluge za osobe sa invaliditetom; bezbednost saobraćaja na putevima i obezbeđivanje pristupa, ravnopravno sa drugima, fizičkom okruženju osobama sa invaliditetom, postavljanje opreme za obeležavanje prostora na javnim saobraćajnim i drugim površinama za slepa i slabovida lica; komunalne delatnosti i mogućnost obezbeđivanja javnog gradskog prevoza i nesmetanog parkiranja za osobe sa invaliditetom; železnički i vazdušni saobraćaj i prava osoba sa invaliditetom i osoba sa smanjenom pokretljivošću u železničkom i avio-prevozu; povlastice u unutrašnjem putničkom saobraćaju; poreska i carinska oslobođenja i olakšice; socijalno stanovanje; kretanje uz pomoć psa vodiča i dr.

Bez obzira na postojeću regulativu, osobe sa invaliditetom se i dalje suočavaju sa preprekama u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, prilikom kretanja, korišćenja prevoza, ulaska i kretanja kroz različite javne objekte, kao i stambenih objekata koji i dalje nisu pristupačni, čime im se u izvesnoj meri onemogućava pristup robama i uslugama i uključivanje u društvo uopšte.

Nepristupačnost javnih objekata, posebno onih u kojima se ostvaruju različita prava, kao što su centri za socijalni rad, jedinice lokalne samouprave, pošte, policijske uprave, Republički fond PIO i dalje je izražena i pored brojnih ali nesistematičnih intervencija, što predstavlja prepreku osobama sa invaliditetom. Podaci iz Izveštaja o pristupačnosti poslovnih zgrada državnih organa osobama sa invaliditetom,98 pokazuju da od 23 državna organa u kojima je proveravana pristupačnost, samo su tri objekta u potpunosti zadovoljila standarde pristupačnosti. Mapa pristupačnosti, koja se nalazi na internet prezentaciji Zaštitnika građana, sadrži naznake o pristupačnosti različitih objekata širom Republike Srbije.99 Međutim, ova mapa sadrži relativno mali broj informacija, odnosno, potrebno je dopunjavati i stalno ažurirati, kako bi se raspolagalo relevantnijim podacima iz ove oblasti.

Fizička pristupačnost prostorija u kojima se nalaze stručne službe centara za socijalni rad u jedinicama lokalne samouprave nije još uvek adekvatna. Podaci iz 2018. godine pokazuju da od 170 anketiranih centara za socijalni rad 72 ima (fiksnu ili pokretnu) rampu, rukohvate ima 94 centra, pristupačno prizemlje ima 118, lift (ukoliko zgrada ima više spratova) ima 156, dok pristupačan toalet ima 97 centara.100 Takođe, sigurne kuće uglavnom nisu potpuno pristupačne ženama sa invaliditetom,101 što predstavlja prepreku u obezbeđivanju zaštite od nasilja.

Stanovanje osoba sa invaliditetom predstavlja poseban problem i direktno utiče na izolovanost osoba sa invaliditetom i obim njihovog društvenog uključivanja. Adaptacije mesta stanovanja osoba sa invaliditetom nisu sistemski rešene, te su osobe sa invaliditetom prinuđene da se same snalaze da obezbede finansijska sredstva za adaptacije, kao i da ispune vrlo komlikovane procedure za dobijanje neophodne saglasnosti. Takođe, radne sredine su uglavnom nepristupačne, uključujući i u biznis sektoru, što dodatno otežava slobodan i ravnopravan pristup zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

Kada se posmatra pristupačnost saobraćajnica i javnih površina, postojanje različitih prepreka kao što su rupe, otvoreni šahtovi, nepropisno postavljen urbani mobilijar, visoki ivičnjaci, nedostatak taktilnih traka i zvučnih semafora i slično, onemogućava nesmetano kretanje osoba sa invaliditetom. Pitanje pristupačnosti prevoza ostaje i dalje otvoreno, jer u praksi, javni prevoz je u najvećem broju slučajeva nepristupačan, a samo u Beogradu postoji tzv. specijalizovani javni prevoz za osobe sa invaliditetom, čiji kapaciteti nisu dovoljni da zadovolje potrebe svih potencijalnih korisnika, a koji je organizovan kao kombi prevoz.102

Takođe, istraživanja pokazuju da postoji problem pristupačnosti (javnim uslugama), budući da pojedini pružaoci javnih usluga ne koriste elektronske kanale, dok fizička pristupačnost široko varira u odnosu na geografsku lokaciju, odnosno, regulatorni okvir za pristupačnost postoji, ali je njegovo sprovođenje manjkavo.103

Informaciona pristupačnost

Informaciona pristupačnost podrazumeva ostvarivanje prava na informisanje i komunikaciju u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom, uz razvoj i korišćenje asistivnih tehnologija. U ovoj oblasti je donet niz propisa kojima se omogućava pristupačnost informacija i komunikacija, kao što su: obaveza obezbeđivanja sredstava i drugih uslova za nesmetano ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom u javnom informisanju, slobodno primanje ideja, informacija i mišljenja, kroz propise o javnom informisanju; posebne obaveze nosilaca javnog medijskog servisa da proizvodi i emituje programe namenjene svim segmentima društva, bez diskriminacije, vodeći pri tome računa naročito o specifičnim društvenim grupama kao što su, između ostalog, osobe sa invaliditetom i posebno gluvi i nagluvi, propisima o javnim medijskim servisima; omogućavanje umnožavanja i stavljanja u promet autorskog dela, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, ako to delo ne postoji u traženom obliku, ako je njegova upotreba u direktnoj vezi sa invaliditetom i to u obimu koji zahteva određena vrsta invaliditeta – kroz propise o autorskim i drugim pravima; pravo na učenje znakovnog jezika i pravo na upotrebu usluge tumača za znakovni jezik za gluve i nagluve osobe; dostupnost svih kulturnih sadržaja za osobe sa invaliditetom; korišćenje elektronskih javnih usluga i internet stranica organa državne uprave i dr. U 2018. godini donet je Zakon o elektronskoj upravi,104 kojim je propisano da su državni organi dužni da poštuju standarde pristupačnosti u pogledu sadržaja veb sajtova i elektronske uprave, a doneta je i Uredba o bližim uslovima za izradu i održavanje veb sajtova, koja sadrži deo o pristupačnosti.105 Nadalje je potrebno podržavati izradu informaciono komunikacionih tehnologija – IKT alata koji omogućavaju osobama sa invaliditetom olakšan pristup korišćenju novih tehnologija. Takođe, neophodne su i olakšice za opremu koja služi kao asistivna tehnologija (npr. oslobađanje carine, smanjen PDV), kao i uvođenje podsticaja za domaću IKT industriju za stvaranje ovih alata.

Poseban segment, u smislu informacione pristupačnosti, predstavljaju vanredne situacije, što podrazumeva pristupačne protokole i informativne usluge, u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom, naročito u slučajevima potrebe za evakuacijom – upozorenja, SOS telefoni, priručnici na Brajevom pismu za srpski jezik, audio deskripcija i slično, kao i dostupnost informacija o raspoloživim servisima i uslugama u lokalnoj zajednici u različitim prilagođenim formatima. Ministarstvo unutrašnjih poslova, u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u osnovnim školama u Republici Srbiji od 2017. godine realizuje Program „Osnovi bezbednosti dece” za učenika I, IV i VI razreda, sa ciljem podizanja bezbednosne kulture kod dece. Na osnovu iskazanih potreba škola za decu sa smetnjama u razvoju u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja vrše se pripreme za realizaciju projekata i u navedenim školama i uz upotrebu znakovnog jezika. Takođe, izrađen je priručnik za ponašanje u vanrednim situacijama i u prilagođenoj verziji za osobe sa oštećenim vidom, pokazna vežba evakuacije u školi za decu sa smetnjama u razvoju, kao i okrugli sto o osobama sa invaliditetom u vanrednim situacijama.106

Međutim, uprkos postojanju pravnog okvira, osobama sa senzornim invaliditetom i dalje je otežan pristup informacijama i komunikacijama, štampani mediji uglavnom nisu pristupačni osobama oštećenog vida, dok gluvim i nagluvim osobama u velikoj meri nisu pristupačni ni radio ni televizija. Savez slepih Srbije i biblioteka ovog saveza preduzimaju određene aktivnosti u cilju obezbeđivanja i promovisanja standardizovanog Brajevog pisma za srpski jezik, ali je neophodno preduzeti sistemske mere. Pored toga, potrebno je obezbediti i audio deskripciju, posebno imajući u vidu činjenicu da je napredovanje u softverskim rešenjima ubrzano, kao i da je audio deskripcija alatka koja je široko prihvaćena u zemljama Evropske unije. Evidentan je i nedovoljan broj tumača znakovnog jezika u odnosu na potrebe, kao i njihova adekvatna obučenost. Prema podacima Ministarstva pravde, krajem 2019. godine u Republici Srbiji je ukupno 22 tumača za znakovni jezik.107 Nivo ostvarenja prava na korišćenje tumača znakovnog jezika zavisi od visine sredstava koja su za tu namenu opredeljena na projektima, odnosno, finansiranje zavisi od programskih konkursa Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja.108

Iskustvo organizacija civilnog društva pokazuje da se pružaoci usluga uglavnom bave aspektom fizičke pristupačnosti, dok druge dimenzije pristupačnosti koje bi trebalo da podstaknu razmatranje pojedinosti različitih grupa osoba sa invaliditetom nisu uzete u obzir.109 Većina predstavnika organizacija civilnog društva (96%) smatra da pružaoci usluga nisu dobro obučeni za komunikaciju i postupanje prema osobama sa invaliditetom, što uključuje ne samo administrativne usluge, već i medicinske usluge i usluge socijalne zaštite, dok se e-kanali pružanja usluga percipiraju kao pretežno nepristupačni osobama sa invaliditetom (58%).110

Imajući u vidu stanje u oblasti pristupačnosti u Republici Srbiji, opšti zaključak iz Izveštaja o sprovođenju Prve strategije jeste da je pravni okvir za obezbeđivanje pristupačnosti solidan, kako u oblasti fizičkog okruženja, tako i u oblasti informacija i komunikacija, ali je neophodno ulagati napore na doslednom sprovođenju propisa u praksi, te dalje unapređivati stanje, naročito u oblastima pristupačnosti javnih objekata, saobraćajne infrastrukture i prevoznih sredstava u javnom prevozu putnika, pristupačnosti informacija i komunikacija, kao i usluga namenjenih javnosti. U ovoj oblasti uporište se može naći i u Aktu o pristupačnosti u EU.111

U Zaključnim zapažanjima Komiteta za prava osoba sa invaliditetom (2016),112 izražena je zabrinutost zbog nepostojanja nacionalne strategije obezbeđivanja pristupačnosti i zakonskih propisa koji bi sadržavali delotvorne sankcije za nepoštovanje propisa, zbog niskog stepena mogućnosti pristupa javnim objektima, institucijama i uslugama, kao i uslugama elektronskih medija. Komitet za prava osoba sa invaliditetom preporučio je Republici Srbiji da razvije sveobuhvatan plan za obezbeđivanje pristupačnosti uz efikasan nadzor i mapu puta koja će postaviti polazne tačke za uklanjanje postojećih prepreka; da promoviše univerzalni dizajn za sve zgrade, javne servise i javni transport, kao i pristupačnost informacija i medija, posebno elektronskih medija, u skladu sa Opštim komentarom broj 2. U tom smislu, preporučeno je Republici Srbiji da odredi dovoljno sredstava za nadziranje sprovođenja standarda pristupačnosti, uz podršku ažurirane nacionalne baze podataka na svojoj teritoriji; utvrdi delotvorne sankcije za odvraćanje koje se mogu nametnuti zbog nesprovođenja; poveća titlovanje i prevođenje na znakovni jezik u medijima i uključi organizacije osoba sa invaliditetom u ovaj proces.

Takođe, izražena je zabrinutost što u Republici Srbiji još uvek nije uspostavljeno nacionalno telo za Brajevo pismo za srpski jezik, koje bi garantovalo postojanje standardizovane i jedinstvene Brajeve azbuke, potrebne da bi se podstaklo širenje upotrebe ovog pisma u obrazovanju, zapošljavanju i primeni informacionih i komunikacionih tehnologija, pa je preporučio Republici Srbiji da preduzme neophodne korake na osnivanju nacionalnog tela za Brajevo pismo i obezbedi stvaranje standardizovanog Brajevog pisma za srpski jezik.113 Takođe, preporučuje usvajanje pristupačne i sveobuhvatne strategije za vanredne situacije, protokole i pristupačne informativne usluge (npr. SOS linije, SMS aplikacije za upozorenje, priručnike na znakovnom jeziku i na Brajevom pismu za srpski jezik).

Tekst cele strategije može se preuzeti ovde.

95 Univerzalni dizajn označava dizajn proizvoda, okruženja, programa i usluga koje koriste svi, u najvećoj mogućoj meri, bez potrebe prilagođavanja ili specijalnog dizajniranja. Univerzalni dizajn ne isključuje pomoćna sredstva za određene grupe osoba sa invaliditetom tamo gde je to potrebno (Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, član 2. stav 5).

96 Opšti komentar broj 2 Komiteta za prava osoba sa invaliditetom, para. 17

97 Ibid, para. 27

98 Poverenik za zaštitu ravnopravnosti – Izveštaj broj 021-01-22/2013-03

99 http://mapapristupačnosti.rs/

100 Dopis Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu iz oktobra 2019.

101 Izveštaj Pokrajinskog zaštitnika građana – Ombudsmana za 2018. godinu, Pokrajinski zaštitnik građana – Ombudsman, Novi Sad, 2019

102 GSP Beograd, Prevoz osoba sa invaliditetom, dostupno na: http://gsp.rs/specijalni_prevoz.aspx

103 SIGMA, Monitoring Report: The Principles of Public Administration, Serbia 2019, strana 49, dostupno na: http://sigmaweb.org/publications/Monitoring-Report-2019-Serbia.pdf

104 „Službeni glasnik RS”, broj 27/18

105 „Službeni glasnik RS”, broj 104/18

106 Dopis Ministarstva unutrašnjih poslova iz oktobra 2019. MUP je u saradnji sa NOOIS izradio Priručnik za ponašanje u vanrednim situacijama, koji je izrađen i u prilagođenoj verziji za osobe sa oštećenim vidom i nalazi se na sajtu Sektora za vanredne situacije, kao i posteri za postupanje u vanrednim situacijama prilagođeni osobama sa invaliditetom. U toku 2017. godine MUP je u saradnji sa organizacijom Caritas Srbija realizovao pokazne vežbe evakuacije u školi za decu sa smetnjama u razvoju „Radivoj Popović” u Beogradu, a 2019. godine sa Misijom OEBS u Srbiji realizovan je okrugli sto u Novom Sadu na temu „Smanjenje rizika od katastrofa – osobe sa invaliditetom u vanrednim situacijama”

107 Ministarstvo pravde, Elektronska evidencija stalnih sudskih prevodilaca i tumača, decembar 2019, dostupno na: https://www.mpravde.gov.rs/tekst/13857/elektronska-evidencija-stalnih-sudskih-prevodilaca-i-tumaca.php

108 Desanka Žižić i Mihajlo Gordić, Analiza primene Zakona o znakovnom jeziku, Gradska organizacija gluvih Beograda, Beograd, 2019

109 Miloš Đinđić i Dragana Bajić, Nacionalni PAR monitor: Srbija, Centar za evropske politike, Beograd, 2018, dostupno na: https://cep.org.rs/wp-content/uploads/2018/11/nacionalni_par_monitor_srbija.pdf

110 Ibid.

111 https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=COM%3A2015%3A0615%3AFIN

112 CRPD/C/SRB/CO/1, maj 2016, para. 17. i 18.

113 CRPD/C/SRB/CO/1, maj 2016, para. 43. i 44.

Zakon o planiranju i izgradnji

Članovi Zakona o planiranju i izgradnji koji se odnose na pristupačnost su:

Član 2

Ovaj član se odnosi na pojmove u Zakonu i prepoznaje standarde pristupačnosti, a definicija glasi: standardi pristupačnosti jesu obavezne tehničke mere, standardi i uslovi projektovanja, planiranja i izgradnje kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama;

Sledi član 5

Član 5

Nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama

Zgrade javne i poslovne namene, kao i drugi objekti za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi i sl.), moraju se projektovati, graditi i održavati tako da svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama, omogućavaju nesmetan pristup, kretanje i boravak, odnosno korišćenje u skladu sa odgovarajućim tehničkim propisima čiji su sastavni deo standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove projektovanja, planiranja i izgradnje, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

Stambene i stambeno-poslovne zgrade sa deset i više stanova moraju se projektovati i graditi tako da se svim korisnicima, a naročito osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama omogućava nesmetan pristup, kretanje, boravak i rad.

U članu 30 koji reguliše Pravila uređenja definisano je:

Pravila uređenja sadržana u prostornom planu područja posebne namene, prostornom planu jedinice lokalne samouprave i urbanističkim planovima sadrže naročito:

1. koncepciju uređenja karakterističnih građevinskih zona ili karakterističnih celina određenih planom prema morfološkim, planskim, istorijsko-ambijentalnim, oblikovnim i drugim karakteristikama;
2. urbanističke i druge uslove za uređenje i izgradnju površina i objekata javne namene i mreže saobraćajne i druge infrastrukture, kao i uslove za njihovo priključenje;
3. stepen komunalne opremljenosti građevinskog zemljišta po celinama ili zonama iz planskog dokumenta, koji je potreban za izdavanje lokacijske i građevinske dozvole;
4. uslove i mere zaštite prirodnih dobara i nepokretnih kulturnih dobara i zaštite prirodnog i kulturnog nasleđa, životne sredine i života i zdravlja ljudi;
5. uslove kojima se površine i objekti javne namene čine pristupačnim osobama sa invaliditetom, u skladu sa standardima pristupačnosti;
6. popis objekata za koje se pre sanacije ili rekonstrukcije moraju izraditi konzervatorski ili drugi uslovi za preduzimanje mera tehničke zaštite i drugih radova u skladu sa posebnim zakonom;
7. mere energetske efikasnosti izgradnje;
8. druge elemente značajne za sprovođenje planskog dokumenta.

Pravila uređenja za delove u obuhvatu planskih dokumenata za koje je određena dalja planska razrada su pravila usmeravajućeg karaktera za dalju plansku razradu.

Izuzetno značajan je i član 53a koji se odnosi na Lokacijske uslove, a koji u poslednjem stavu kaže:

Investitor nije dužan da pribavi lokacijske uslove u slučaju kada izvodi radove na investicionom održavanju objekta i uklanjanju prepreka za osobe sa invaliditetom, radove kojima se ne menja spoljni izgled, ne povećava broj funkcionalnih jedinica i kapacitet instalacija, kada vrši adaptaciju, sanaciju, građenje zidanih ograda, kao i u svim ostalim slučajevima izvođenja radova kojima se ne vrši priključenje na komunalnu infrastrukturu odnosno ne menjaju kapaciteti i funkcionalnost postojećih priključaka na infrastrukturnu mrežu, osim ako je ovim zakonom ili propisom kojim se uređuju lokacijski uslovi propisano drugačije.

Vrlo interesantan je i član 206 koji se bavi kaznenim odredbama, a koji glasi:

Novčanom kaznom od 300.000 dinara kazniće se za prekršaj privredno društvo ili drugo pravno lice koje je investitor objekta ako ne obezbedi pristup objektu osobama sa invaliditetom u skladu sa standardima pristupačnosti (član 5).
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u privrednom društvu ili drugom pravnom licu, novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara.
Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se fizičko lice koje je investitor objekta, novčanom kaznom od 20.000 do 100.000 dinara.
Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka iz st. 1, 2. i 3. ovog člana podnosi nadležni građevinski inspektor.

Tekst celog Zakona o planiranju i izgradnji

Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama

Ovo je pravilnik koji se oslanja na Zakon o planiranju i izgradnji, a koji bliže uređuje standarde pristupačnosti
Tekst celog Pravilnika sa fotografijama:

1. UVODNE ODREDBE

Član 1

Ovim pravilnikom propisuju se bliže standardi koji definišu obavezne tehničke mere i uslove za planiranje, projektovanje i izgradnju objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.

Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, odnosi se na zgrade javne i poslovne namene, objekte za javnu upotrebu (ulice, trgovi, parkovi i sl.), kao i na stambene i stambeno poslovne zgrade sa deset i više stanova.

Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, odnosi se na planiranje novih objekata i prostora, projektovanje i izgradnju i dogradnju novih objekata.

Pristupačnost, u smislu ovog pravilnika, odnosi se i na rekonstrukciju i adaptaciju postojećih objekata, kada je to moguće u tehničkom smislu.

Član 2

Objekti za javno korišćenje, u smislu ovog pravilnika jesu: banke, bolnice, domovi zdravlja, domovi za stare, objekti kulture, objekti za potrebe državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, poslovni objekti, pošte, rehabilitacioni centri, saobraćajni terminali, sportski i rekreativni objekti, ugostiteljski objekti, hoteli, hosteli, škole i drugi objekti.

Član 3

Pojedini pojmovi upotrebljeni u ovom pravilniku imaju sledeće značenje:

1. osoba sa invaliditetom je osoba sa telesnim, senzornim ili intelektualnim oštećenjem koja usled barijera koje postoje u okruženju ne može nesmetano da se kreće i da koristi površine javne namene, objekte za javno korišćenje, stambene i stambeno poslovne zgrade sa deset i više stanova, uključujući i javni prevoz i druge usluge namenjene javnosti;
2. osobe smanjene pokretljivosti su osobe sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, stare osobe, trudnice, i/ili druge osobe čija je mogućnost nesmetanog kretanja privremeno ili trajno smanjena usled barijera sa kojima se susreću u okruženju;
3. dizajn za sve (univerzalni dizajn) predstavlja intervenciju na površinama javne namene, objektima za javno korišćenje ili objektima namenjenih stanovanju, uključujući i prateće uređaje i opremu, s osnovnim ciljem da se stvore jednake mogućnosti pristupa, učešća i upotrebe za sve potencijalne korisnike, bez potrebe za dodatnim prilagođavanjem ili specijalizovanim dizajnom;
4. pomagala za orijentaciju u prostoru mogu biti: različiti sistemi horizontalne i vertikalne signalizacije, beli štap, pas vodič ili elektronska pomagala;
5. pomagala za kretanje mogu biti: proizvod, deo opreme, sistem proizvoda, hardver, softver ili usluge koje se koriste da bi se omogućilo nesmetano kretanje;
6. prepreka je fizička, komunikacijska i/ili orijentacijska smetnja koja postoji u prostoru, a koja osobu može ometati i/ili sprečavati u nesmetanom pristupu, kretanju, boravku, primanju neke usluge i/ili radu;
7. pristupačnost jeste rezultat primene tehničkih standarda u planiranju, projektovanju, građenju, rekonstrukciji, dogradnji i adaptaciji objekata i javnih površina, pomoću kojih se svim ljudima, bez obzira na njihove fizičke, senzorne i intelektualne karakteristike, ili godine starosti osigurava nesmetan pristup, kretanje, korišćenje usluga, boravak i rad;
8. pristupačan objekat, njegov deo ili oprema jeste onaj objekat, deo objekta ili opreme koja osigurava ispunjavanje obaveznih elemenata pristupačnosti propisanih ovim pravilnikom;
9. obavezni elementi pristupačnosti su elementi za projektovanje, građenje, rekonstrukciju, dogradnju i adaptaciju kojima se određuju veličina, svojstva, instalacije, uređaji i druga oprema na javnim površinama i objektima radi osiguranja pristupa, kretanja, boravka i rada za sve potencijalne korisnike, a u skladu sa ovim pravilnikom;
10. oznake pristupačnosti su oznake kojima se označavaju primenjeni obavezni elementi pristupačnosti - Slika 1. Oznake pristupačnosti;
11. rampa predstavlja element pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika. Obavezni elementi rampe su kosa ravan, rukohvati, graničnici i u posebnim slučajevima odmorišta ili podesti;
12. kosa ravan predstavlja pešačku, ravnu, čvrstu površinu koja je pod uglom u odnosu na horizontalnu ravan;
13. vizuelna najava i zvučna najava su upozorenja koje obaveštavaju i/ili upozoravaju korisnike nekog prostora putem svetlosnih i/ili zvučnih signala;
14. zvučna signalizacija jeste signalizacija koja pomaže korisnicima prilikom kretanja i/ili orijentacije u prostoru putem različitih zvučnih frekvencija (na primer zvučni semafor);
15. asistivni slušni sistem su zvučni sistem koji koristi predajnike, prijemnike, kao i spojne uređaje koji zaobilaze akustički prostor između izvora zvuka i slušaoca. Oni mogu biti u vidu induktivne petlje, RF sistema, IR sistema, ili direktno žičane opreme;
16. indukcijska petlja ili transmisijski obruč je sistem za poboljšanje zvučnog ambijenta u određenom prostoru (npr: na šalteru, u čekaonici, konferencijskoj sali i sl.);
17. taktilna obrada jeste završna reljefna obrada u kontrastu sa okruženjem: hodajuće površine (staze), komandi nekog uređaja (npr. na komandama lifta, telefona i slično), mape nekog prostora i drugo;
18. taktilna staza vodilja jeste reljefna obrada hodajuće površine namenjena orijentaciji i vođenju kretanja osoba koje su slepe ili slabovide; - Slika 3. Kretanje slepih i slabovidih osoba;
19. taktilno polje za usmeravanje/razdvajanje jeste reljefna obrada hodajuće površine, drugačije reljefne strukture u odnosu na taktilnu stazu vodilju koja se postavlja sa svrhom upozoravanja korisnika na promenu smera kretanja te staze;
20. taktilno polje bezbednosti jeste reljefna obrada hodajuće površine, iste reljefne strukture, kao i polje za usmeravanje, ali drugačijih dimenzija, koje služi za obaveštavanje korisnika da prilaze opasnoj zoni: promena visine staze, nailazak na stepenište, nailazeći saobraćaj pred raskrsnicom i druge opasne zone;
21. zvučni semafor je semafor koji pored postojećih svetlosnih signala ima i zvučnu najavu svetlosnih faza, datih u vidu različitih zvučnih frekvencija za crvenu i zelenu fazu;
22. taktilni plan prelaza preko saobraćajnice je elemenat vertikalne taktilne signalizacije koji se postavlja kao sastavni deo uređaja zvučnog semafora na stub semafora, a koji pruža taktilnu informaciju korisnicima putem čula dodira, o obliku datog pešačkog prelaza i smeru kretanja preko te saobraćajnice;
23. ulični mobilijar jeste tipski element čija je namena razgraničavanje javne pešačke površine od kolovoza, biciklističke staze i/ili parkirališta, vizuelno vođenje korisnika, a može biti različitog oblika i druge primarne namene - primer: žardinjera za cveće, zid, klupa i slično;
24. antropometrijske veličine predstavljaju minimalne i maksimalne gabaritne dimenzije nekog korisnika (sa ili bez određenog pomagala za kretanje) - Slika 2. Antropometrijske veličine;
25. manevarska površina jeste površina koju neki korisnik zauzima u prostoru prilikom svog kretanja (sa ili bez pomagala) i korišćenja nekog prostora;
26. jednostavno prilagodljivi stan jeste stan koji se po potrebi može prilagoditi u skladu sa ovim pravilnikom, bez uticaja na bitne zahteve za upotrebu građevine.

Grafički prikaz oznaka pristupačnosti, uslova upotrebe pomagala i obaveznih elemenata pristupačnosti, dat je u Prilogu - Slikovni prikaz oznaka pristupačnosti, uslova upotrebe pomagala i obaveznih elemenata pristupačnosti, koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo. Oznake pristupačnosti moraju biti primerene veličine i postavljene na lako uočljivom mestu

2. USLOVI ZA PLANIRANjE, PROJEKTOVANjE I IZGRADNjU PRISTUPAČNOG PROSTORA U SKLADU SA TEHNIČKIM STANDARDIMA PRISTUPAČNOSTI

Obavezni elementi pristupačnosti

Član 5

Obavezni elementi pristupačnosti su:

1. elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika;
2. elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru - stambene i stambeno-poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje;
3. elementi pristupačnosti javnog saobraćaja. Obavezni elementi pristupačnosti primenjuju se odabirom najpovoljnijeg rešenja u odnosu na namenu, ako nije drugačije predviđeno međunarodnim standardima koji uređuju oblast javnog saobraćaja (IATA, UIC i sl.).

1. Elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika

Prilazi do objekta

Član 6

Prilaz do objekta predviđa se na delu objekta čiji je prizemni deo u nivou terena ili je izdignut do 5 cm u odnosu na pešačku površinu.

Savladavanje visinske razlike između pešačke površine i prilaza do objekta vrši se:

1. rampama za pešake i korisnike invalidskih kolicima, za visinsku razliku do 76 cm;
2. spoljnim stepenicama, rampama, stepeništem i podiznim platformama, za visinsku razliku veću od 76 cm.

Rampe za pešake

Član 7

Savladavanje visinskih razlika do 76 cm između dve pešačke površine i na prilazu do objekta vrši se primenom rampi tako da:

1. nagib rampe nije veći od 5% (1:20), a ako nema uslova za rampu nagiba od 5% može iznositi 8.3% (1:12) za kratka rastojanja (do 6 m);
2. najveća dozvoljena ukupna dužina rampe u posebnom slučaju iznosi 15 m;
3. rampe duže od 6 m, a najviše do 9 m u slučaju da su manjeg nagiba, razdvajaju se odmorištima najmanje dužine 150 cm;
4. najmanja čista širina rampe za jednosmeran prolaz iznosi 90 cm, a ukoliko je dvokraka čista širina rampe iznosi min 150 cm, sa podestom od min. 150 cm;
5. rampe su zaštićene sa spoljnih strana ivičnjacima visine 5 cm, širine 5-10 cm i opremljene sa obe strane dvovisinskim rukohvatima podesnog oblika za prihvatanje na visini od 70 cm, odnosno 90 cm;
6. rukohvati treba da budu neprekidni i da se protežu sa obe strane rampe najmanje 30 cm ispred početka i iza završetka rampe;
7. rukohvat treba da bude dobro pričvršćen za zid (nosač), a završeci rukohvata da budu okrenuti prema zidu, odnosno prema nosaču;
8. boja šipke treba da bude u kontrastu sa bojom pozadine;
9. rukohvati su prečnika 4 cm, oblikovani na način da se mogu obuhvatiti dlanom;
10. rukohvati su postavljeni na dve visine, od 70 cm i od 90 cm, produženi u odnosu na nastupnu ravan rampe za 30 cm, sa zaobljenim završetkom;
11. na ogradi rampe koja se nalazi u spoljnom prostoru, rukohvat je izveden od materijala koji nije osetljiv na termičke promene;
12. ogradu sa ispunom od stakla potrebno je uočljivo obeležiti;
13. površina rampe je čvrsta, ravna i otporna na klizanje;
14. površine rampi mogu biti u bojama koje su u kontrastu sa podlogom;
15. za savladavanje većih visinskih razlika mogu u posebnim slučajevima iz tačke 1) ovog člana primeniti dvokrake rampe sa odmorištem između suprotnih krakova, obezbeđene ogradom, rukohvatima ili zidovima;
16. podesti na dvokrakim rampama moraju biti minimum 150 cm sa 170 cm kako bi se obezbedio prostor za okretanje invalidskih kolica;
17. izuzetno, ukoliko postoje uslovi, rampa može savladavati i visinske razlike veće od 76 cm - Slika 4. Rampe.

Stepenice i stepeništa

Član 8

Pristupačnost stepenica i stepeništa projektuje se i izvodi tako da:

1. najmanja širina stepenišnog kraka bude 120 cm;
2. najmanja širina gazišta bude 33 cm, a najveća dozvoljena visina stepenika bude 15 cm;
3. čela stepenika u odnosu na površinu gazišta budu blago zakošena, bez izbočina i zatvorena;
4. površina čela i rub stepenika u kontrastu je u odnosu na gazište;
5. između odmorišta i stepenika na dnu i vrhu stepeništa postoji kontrast u bojama;
6. pristup stepeništu, zaštitne ograde sa rukohvatima i površinska obrada gazišta ispunjavaju uslove predviđene za rampe iz člana 7. ovog pravilnika;
7. površina poda na udaljenosti od najmanje 50 cm od početka silaznog kraka stepeništa ima različitu taktilnu i vizuelnu obradu u odnosu na obradu podesta;
8. stepenik u dnu stepenišnog kraka bude uvučen u odnosu na površinu kojom se kreću pešaci ispred spomenutog kraka;
9. rukohvati su izvedeni u skladu sa članom 7. stav 1. tač. 5-11) ovog pravilnika - Slika 5. Stepenice i stepeništa.

Lift

Član 9

Savladavanje etažnih visinskih razlika u stambenim zgradama gde postoji mogućnost za projektovanje jednostavno prilagodljivih stanova i objektima za javno korišćenje, vrši se putem liftova, tako da:

1. prilaz liftu na nivou ulaza u zgradu ima slobodan prostor dimenzija najmanje 150 x 200 cm, pri čemu je podna površina na udaljenosti od najmanje 50 cm od vrata lifta različite taktilne i vizuelne obrade u odnosu na okolnu podnu površinu;
2. unutrašnje dimenzije kabine lifta iznose najmanje 110 x 140 cm;
3. vrata kabine lifta, koja su smičuća ili se otvaraju prema spoljnoj strani, imaju širinu čistog otvora najmanje 80 cm i obojena su kontrastnom bojom u odnosu na boju okolnog zida;
4. preklopno sedište u kabini postavlja se na visini od 50 cm, a lift je opremljen sa tri strane rukohvatom na visini od 90 cm;
5. komande (dugmad) postavljaju se na visini od 90 cm do 120 cm od poda, a unutar kabine na udaljenosti 40 cm od ugla kabine. Sve komande su izvedene sa reljefnim oznakama i kontrastnim bojama u odnosu na podlogu, s tim što je komanda nivoa ulaza u zgradu različita po dodiru i boji od ostalih komandi na kontrolnoj tabli;
6. lift ima zvučnu i vizuelnu signalizaciju za označavanje sprata na koji lift stiže;
7. podešeno dovoljno trajanje otvaranja vrata u punoj širini i mogućnost kontrole otvaranja vrata pomoću odgovarajućeg uređaja, ako je predviđeno automatsko otvaranje i zatvaranje vrata;
8. pod kabine lifta treba da bude otporan na klizanje kao i da osvetljenje kabine omogućava zadovoljavajuću vidljivost bez refleksije.

Kada se savladavanje visinske razlike rešava uz upotrebu više liftova, tada najmanje jedan lift mora ispuniti uslove iz stava 1. ovog člana i označava se znakom pristupačnosti - Slika 6. Lift.

Član 10

Za savladavanje visinskih razlika u stambenim i stambeno poslovnim zgradama i objektima za javno korišćenje, ako nije moguća primena stepenica i stepeništa ili rampi, primenjuju se podizne platforme.

Za savladavanje visinskih razlika u stambenim objektima između spratova mogu se izuzetno primenjivati posebni liftovi u obliku sedišta ili platforme, koji se kreću po šinama preko krakova stepeništa, tzv. 'eskaliftovi'.

Vertikalno podizne platforme

Član 11

Savladavanje visinskih razlika, u slučaju kada ne postoji mogućnost savlađivanja ove razlike rampama, stepenicama i stepeništem, vrši se podiznim platformama. Podizna platforma predviđa se kao plato veličine najmanje 110 cm do 140 cm sa pogonskim mehanizmom, ograđena zaštitnom ogradom do visine od 120 cm, presvučena i opremljena materijalom koji ne klizi, opremljena prekidačima za poziv i sigurnosnim uređajem.

Koso podizna sklopiva platforma

Član 12

Koso podizna sklopiva platforma koristi se kao element pristupačnosti za potrebe savladavanja visinske razlike veće od 120 cm u unutrašnjem ili spoljašnjem prostoru, isključivo u stambenim jedinicama. Koso podizna sklopiva platforma postavlja se na bočne zidove stepenica ili stepenišnu ogradu, koja se vodi dužinom celog stepeništa, a mora imati: ploču platforme veličine najmanje 90 x 100 cm, bočnu podnu preklopnu zaštitu visine 20 cm i preklopni zaštitni rukohvat, i opremljena je sklopivim sedištem - Slika 7. Platforme.

2. Elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru - stambene zgrade i objekti za javno korišćenje

Kretanje u zgradama

Član 13

Ulazni prostor u građevinu je ulaz do kojeg se dolazi direktno s javne pešačke površine ili uz pomoć elemenata pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika.

Pristupačan ulaz u zgradu projektuje se i izvodi tako da:

1. ispred ulaznih vrata bude ravan pešački plato dimenzija najmanje 150 x 150 cm;
2. svetla širina ulaznih vrata najmanje 90 do 210 cm, a kod javnih objekata najmanje 183 cm; najmanja dubina vetrobranskog prostora, ako se ovakav prostor predviđa za slučaj da se spoljna i unutrašnja vrata otvaraju u istom smeru iznosi 240 cm, a za slučaj da se i jedna i druga vrata otvaraju prema prostoru vetrobrana iznosi najmanje 300 cm;
3. vetrobranski prostor se produžava prema unutrašnjem delu zgrade za najmanje 90 cm od ravni unutrašnjih vrata;
4. omogućava se automatsko otvaranje vrata pomoću 'kontakt' tepiha postavljenog s obe strane vrata u dužini od po 152 cm, ako je predviđen takav način otvaranja vrata;
5. pod vetrobrana je u nivou ulaznog hola, odnosno stepenišnog prostora zgrada, a ukoliko se visinske razlike podova ne mogu izbeći, one se savladavaju pomoću ravnog podesta u nivou poda vetrobrana koji je dugačak najmanje 150 cm i rampe, odnosno stepenica. Podloga mora biti otporna na klizanje, a otirači su od čvrstog materijala, postavljeni tako da njihova površina bude u nivou poda;
6. sve staklene pregrade su od nelomljivog stakla i obezbeđene fizičkom zaprekom na visini od 90 cm i označene na visini od 140 do 160 cm;
7. ulaz u zgradu bude natkriven uvlačenjem u objekat ili pomoću nadstrešnice, i dovoljno uočljiv.

Ako zgrada ima više spoljnih ulaza, uslove iz stava 2. ovog člana mora ispunjavati najmanje jedan ulaz, koji se označava znakom pristupačnosti osobama sa invaliditetom u prostoru - Slika 8: Ulazni prostor.

Član 14

Za nesmetano kretanje u prostoru projektuju se pešački prilazi i hodnici koji imaju širinu od najmanje 180 cm (izuzetno 195 cm) za dvosmerno kretanje, a najmanje 90 cm za jednosmerno kretanje u prolazima na kraćim rastojanjima.

Ako objekat ima više hodnika ili prolaza do iste tačke, uslove iz stava 1. ovog člana mora ispunjavati najmanje jedan od njih, koji se označava oznakom pristupačnosti.

Član 15

Savladavanje etažnih visinskih razlika vrši se unutrašnjim stepenicama i stepeništima, rampama i liftovima u skladu sa čl. 7-12. ovog pravilnika.

Unutrašnje stepenice i stepeništa ispunjavaju uslove iz člana 8. ovog pravilnika.

Za savladavanje etažnih visinskih razlika koriste se prvenstveno dvokrake i višekrake stepenice, iste dubine i visine kroz sve etaže u zgradi.

Član 16

Za povezivanje dve ravne komunikacijske površine sa visinskom razlikom do 76 cm, pored stepenica mogu se projektovati rampe koje ispunjavaju uslove iz čl. 6, 7. i 8. ovog pravilnika.

Član 17

Širina vrata za nesmetan prolaz invalidskih kolica je najmanje 80 cm. Vrata širine 90 cm predviđaju se ako postoji potreba okretanja korisnika invalidskih kolica u dovratniku, ako su vrata blizu praga, ili su ulazna vrata na javnim zgradama, odnosno ako postoji veći protok ljudi - Slika 9. Korišćenje pojedinih prostorija u zgradama.

Slobodna manevarska površina na prilazu vratima ima širinu od najmanje 150 cm, a u slučaju uskih prostora, predviđaju se klizna vrata.

U stambenim i stambeno poslovnim zgradama i objektima za javno korišćenje mogu se predvideti automatska vrata i klizajuća automatska vrata.

Kvaka i ključaonica su na visini od približno 80 cm od poda.

Ivica vrata na strani na kojoj se nalazi kvaka udaljena je najmanje 50 cm od ugla prostorije, odnosno od izbočine na zidu ili druge prepreke postavljene uspravno na ravan vrata, a ukoliko su vrata automatska treba da budu opremljena vertikalnom kvakom koja se povlači nadole, dužine najmanje 30 cm, koja se lako hvata i čiji najniži kraj leži približno na visini od 80 cm iznad donje ivice vrata.

Vrata su vizuelno lako uočljiva i obeležena na način predviđen u članu 13. ovog pravilnika.

Član 18

Prilikom ugrađivanja fiksnih elemenata nameštaja obezbeđuju se koridori za kretanje širine najmanje 90 cm.

Podovi u stambenim i drugim prostorijama ne mogu imati visinske razlike niti druge prepreke (pragove), a ako ih imaju one ne mogu biti više od 2 cm i moraju biti zaobljenih ivica.

Korišćenje pojedinih prostorija u zgradama

Član 19

Hodnici, predsoblja i druge pomoćne prostorije su širine najmanje 150 cm i dužine 200 cm bez opreme (jednostavno prilagodljivi stan).

Svi prolazi između soba su bez pragova odnosno drugih visinskih razlika.

Spavaće, dnevne sobe i prostor za obedovanje i rad u dnevnoj sobi u stanovima su najmanje površine od 9 m2, a dužina kraće stranice je najmanje 240 cm.

Sobe, učionice i radni prostor, podrazumevaju slobodan prostor za okretanje invalidskih kolica u prostoriji:

1. najmanje površine kruga prečnika od 150 cm;
2. prostor za kretanje oko nameštaja širine najmanje 120 cm;
3. radni sto konzolno izveden tako da je gornja ploča na visini od najviše 85 cm, s dubinom pristupa od najmanje 50 cm;
4. ulazna vrata učionice i radnog prostora širine svetlog otvora najmanje 80 cm, sobe najmanje 80 cm.

Slobodan prostor oko kuhinjske opreme u stanovima koje koriste osobe u invalidnim kolicima, treba da dozvoljava manevrisanje kolicima, što se obezbeđuje na sledeći način:

1. slobodna radna ploča dužine je najmanje 90 cm;
2. radna, grejna ploča i sudoper konzolno su izvedene s dubinom pristupa od najmanje 50 cm, gornjom pločom na visini od najviše 85 cm;
3. viseći elementi postavljeni su donjim rubom na visinu od 120 cm od površine poda;
4. donji elementi na izvlačenje, slobodni upotrebni prostor za korištenje kuhinjskih elemenata i okretanje invalidskih kolica imaju površinu kruga prečnika od najmanje 150 cm;
5. ulazna vrata širine svetlog otvora najmanje 80 cm.

Pri projektovanju sanitarnih prostorija u objektima za javno korišćenje i stanovima namenjenim osoba sa invaliditetom obezbeđuje se potreban prostor za nesmetan pristup invalidskim kolicima do pojedinih sanitarnih uređaja.

Oprema sanitarnih prostorija treba da bude jednostavna i pristupačna za korišćenje. U sanitarnim objektima mora biti ugrađen alarmni uređaj - Slike 10. i 11. Korišćenje pojedinih prostorija u zgradama.

WC

Član 20

WC mora mora biti projektovan tako da omogući ispunjenje sledećih uslova:

1. vrata širine svetlog otvora najmanje 90 cm, koja se otvaraju prema spolja;
2. pristupačnu kvaku na vratima prema odredbama člana 23. ovoga pravilnika;
3. ugrađen mehanizam za otvaranje vrata spolja u slučaju poziva u pomoć, odgovarajuće električne instalacije;
4. WC šolju konzolnog tipa zajedno s daskom za sedenje visine od 45 cm do 50 cm. Uz WC šolju predviđena su dva držača za ruke dužine 90 cm, postavljena na zid u rasponu visine od 80 cm do 90 cm iznad površine poda;
5. najmanje jedan držač za ruke koji mora biti preklopni i to obvezno onaj s pristupačne strane WC šolje, a drugi može biti fiksno pričvršćen na zid;
6. udaljenost prednje ivice WC šolje od zida od najmanje 65 cm;
7. pokretač uređaja za ispuštanje vode u WC školjku postavljen na visini od 70 cm iznad površine poda, ili izvedeno senzorsko ispuštanje vode u WC šolju;
8. konzolni umivaonik širine najmanje 50 cm na visini od 80 cm, sa sifonom smeštenim u ili uz zid;
9. slavinu - jednoručnu ili ugrađeno senzorsko otvaranje i zatvaranje vode;
10. širinu upotrebnog prostora ispred WC šolje najmanje 90 cm;
11. širinu upotrebnog prostora ispred umivaonika najmanje 90 cm;
12. slobodni prostor za okretanje invalidskih kolica najmanje površine kruga prečnika od 150 cm;
13. nagnuto zaokretno ogledalo postavljeno donjim rubom na visinu od 100 cm;
14. vešalicu za odeću na visini od 120 cm;
15. alarmni uređaj s prekidačem na pritisak ili vrpcom za povlačenje, na visini od 60 cm;
16. svu drugu oprema dostupnu korisniku invalidskih kolica koja ne smeta kretanju, učvršćenu na zid, izvedenu kontrastno u odnosu na pod i zidove;
17. na ulaznim vratima kabine postavlja se znak pristupačnosti na visini od 140 cm do 160 cm.

U slučaju da je WC u javnoj upotrebi, obavezno je da bude pristupačan.

U javnim toaletima i toaletima u objektima za javno korišćenje (hotelima, restoranima sa više od sto mesta, domovima zdravlja, školama, fakultetima, i dr.), u kojima je obavezno izvođenje četiri ili više kabina, najmanje po jedna kabina u muškom i ženskom delu WC projektuje se u skladu s uslovima iz ovog pravilnika i najmanje jedan umivaonik koji ispunjava uslove iz tačke 8) ovog pravilnika.

Taktilna staza vodilja postavlja se od ulaznih vrata građevine do vrata javnog WC u širini od najmanje 40 cm - Slika 12. WC

Kupatilo

Član 21

Kupatilo se projektuje tako da ima:

1. kadu visine gornje ivice najviše 50 cm i/ili prostor za tuširanje izveden bez pregrade, veličine najmanje 90 × 90 cm;
2. držač za ruke uz kadu postavljen u rasponu visine od 80 cm do 90 cm od površine poda, odnosno držač uz prostor za tuširanje postavljen na visinu od 75 cm;
3. u prostoru za tuširanje vodootporno preklopno sedište postavljeno u rasponu visine od 45 do 50 cm;
4. svu opremu dostupnu korisniku invalidskih kolica koja ne smeta kretanju, učvršćenu na zid, izvedenu kontrastno u odnosu na pod i zidove;
5. opremu propisanu za pristupačni toalet - umivaonik, ogledalo, slavinu, vešalicu, alarmni uređaj, WC šolju i uređaj za ispuštanje vode u WC šolju u skladu sa članom 20. ovog pravilnika;
6. ako je kupatilo predviđeno sa WC u istom prostoru, širinu vrata svetlog otvora od najmanje 80 cm, širinu vrata svetlog otvora od najmanje 90 cm, ako se u kupatilo ulazi s javne komunikacije;
7. tuš kabina ima:
   1. dimenziju najmanje 230 x 230 cm;
   2. vrata, širine svetlog otvora najmanje 80 cm koja se otvaraju prema spolja;
   3. površinu prostora ispod tuša najmanje 90 x 90 cm, izvedenu bez pragova s nagibom za odvod vode;
   4. jednoručnu ili slavinu s ugrađenim senzorom;
   5. alarmni uređaj s prekidačem na pritisak ili vrpcom za povlačenje na visini od 60 cm;
   6. vešalicu za odeću postavljenu na visini od 90 cm do 120 cm, držač za sapun postavljen na visinu od 90 cm - Slika 13. Kupatilo.

Vrata, prozori i ograde na terasama

Član 22

Otvori za vrata i prozore, kao i ograde na balkonima i terasama u prostorijama koje se nalaze u objektima za javno korišćenje i stanovima projektuju se tako da:

1. su svetle širine svih unutrašnjih i balkonskih vrata najmanje 81 cm, a ulaznih najmanje 91 cm;
2. nema pragova viših od 2 cm, što isto važi i za balkonska vrata;
3. vrata, ako su zastakljena, budu od nelomljivog stakla ili zaštićena rešetkom, a ako je staklo lomljivo, onda vrata smeju biti zastakljena od visine 80 cm od poda pa naviše;
4. treba izbegavati postavljanje vrata tako da se otvaraju prema hodnicima ili prostorima u kojima postoji cirkulacija ljudi;
5. se velike staklene površine u blizini veoma prometnih prostora obeležavaju na visini od 160 cm;
6. se prozorski parapet postavlja na najviše 80 cm od nivoa poda;
7. se prozori lako otvaraju i zatvaraju, a kvake na njima se postavljaju u visini od 90 cm do 120 cm od poda;
8. ograda na balkonima i terasama u stanovima za osobe u invalidskim kolicima omogućava pogled u području 30 cm od poda pa naviše, a ukoliko ograda nije transparentna, visina netransparentnog dela ne sme prelaziti 90 cm.

Uređaji za upravljanje i regulaciju instalacija

Član 23

Uređaji za upravljanje i regulaciju instalacija u zgradi (sklopke, priključnice i interfon i dr.) projektuju se tako da:

1. interfon treba da omogući i audio i video komunikaciju i postavlja se na visini od 90 cm do 120 cm od poda;
2. prekidač za svetlo i zvonce postavljaju se na visini od 90 cm od poda;
3. utičnice za svetiljku, televizor, telefon i druge uređaje postavljaju se na visini od 40 cm od poda;
4. utičnice u kuhinji iznad radne ploče postavljaju se na visini od 100 cm od poda;
5. utičnice iznad kreveta postavljaju se na visini od 80 cm od poda;
6. potezni alarm i potezni prekidač postavljaju se da potezač doseže do visine od 60 cm do 70 cm od poda;
7. svi uređaji postavljaju se na udaljenosti od 40 cm od uglova sobe;
8. svi vodovodni priključci kao i odvod otpadne vode izvode do visine od 100 cm od poda;
9. radi lakšeg uočavanja, svi uređaji budu u kontrastnim bojama prema podlozi, a informacije na njima reljefne za čitanje dodirom;
10. kvake omogućavaju lak prihvat i okretanje, kako bi ih mogle koristiti i osobe sa ograničenom snagom u rukama i šakama.

Član 24

U ulazima stambenih zgrada sandučići za prijem pošte postavljaju se na visini od 90 cm do 120 cm od poda.

Posebni uslovi za pojedine objekte i elemente opreme

Član 25

Pri projektovanju bolnica, domova zdravlja, domova za stare, rehabilitacionih centara, domova za odmor i sl., pored uslova predviđenih ovim pravilnikom, potrebno je predvideti:

1. prazan prostor uz krevet veličine najmanje 160 x 100 cm;
2. kupatilo uz sobu;
3. sobu opremljenu alarmnim uređajem;
4. sobu označenu znakom pristupačnosti na visini od 140 cm do 160 cm od poda.

Na svakoj etaži najmanje jedna soba mora da ispunjava navedene uslove.

Član 26

U poslovnim objektima, visina šaltera i prodajnih punktova prilagođava se potrebama osoba sa invaliditetom i iznosi 80 cm od poda, a ako u objektu postoji više punktova ili šaltera ili drugih elemenata opreme za rad sa strankama, obezbeđuje se najmanje jedan punkt koji ispunjava taj uslov.

U objektima za javno korišćenje u kojima se kretanje pešaka usmerava ogradom, širina pristupnog koridora iznosi najmanje 90 cm.

Šalter

Član 27

Pristupačan šalter ima gornju ravan izvedenu na visini od najviše 85 cm, konzolno oblikovan, dubine pristupa od najmanje 50 cm, komunikacijsko pomagalo, kao i postavljenu taktilnu crtu vođenja, širine najmanje 40 cm s užljebljenjima u smeru vođenja, postavljenu od ulaznih vrata građevine do šaltera.

Kada se u sali nalaze tri ili više šaltera istog tipa poslovanja, jedan od tri šaltera mora ispunjavati uslove pristupačnosti.

Kada su posebnim propisima koji uređuju zaštitu u poslovanju gotovim novcem i vrednostima određeni uslovi za šaltere, pristupačni šalter obvezno osiguravaju i ispunjavanje uslova tog propisa - Slika 14. Šalter.

Pult

Član 28

Pristupačan pult je izveden najbliže ulazu u prostor i/ili prostoriju u kojoj se usluga pruža. Postavljen je gornjom ravni na visinu od 80 cm, podgledom na visinu od najmanje 70 cm. Konzolno je oblikovan s dubinom pristupa od najmanje 50 cm. Mora imati osiguran pristup od najmanje 120 cm. Označen je oznakom pristupačnosti, ima komunikacijsko pomagalo, kao i postavljenu taktilnu crtu vođenja od ulaznih vrata građevine do pulta širine najmanje 40 cm s užljebljenjima u smeru vođenja.

Kada se u dvorani nalaze tri ili više pultova istog tipa poslovanja jedan od tri pultova mora ispunjavati uslove pristupačnosti.

Član 29

U bioskopima, kongresnim salama, stadionima, gledalištima i sličnim objektima, predviđaju se posebna mesta za korisnike invalidskih kolica, čije su dimenzije najmanje 90 x 140 cm, s tim da je pod izveden bez nagiba, od materijala otpornog na klizanje. Ova mesta se predviđaju pored prolaza, odnosno u blizini ulaza i vidno su obeležena, a mogu biti i grupisana.

Obavezni broj pristupačnih mesta u gledalištu određuje se na temelju ukupnog broja sedećih mesta i to:

1. od 100 do 300 sedećih mesta, izvode se najmanje dva pristupačna mesta;
2. od 301 do 1.000 sedećih mesta, izvodi se najmanje 2% pristupačnih mesta;
3. od 1.001 i više sedećih mesta, izvodi se najmanje 1% pristupačnih mesta - Slika 15. Bioskop.

Član 30

U javnim sportskim i rekreativnim objektima, kupalištima i igralištima za potrebe osoba sa invaliditetom predviđaju se posebno označene kabine za presvlačenje.

Minimalne dimenzije kabina u ovim objektima su 160 x 210 cm, sa vratima širokim najmanje 80 cm koja se otvaraju prema spoljnoj strani.

Kabine iz stava 1. ovog člana opremljene su odgovarajućim alarmnim uređajem i uređajem za prinudno otvaranje vrata sa spoljne strane.

Klupa na preklapanje postavlja se u rasponu visine od 45 cm do 50 cm.

Predviđa se vešalica za odeću na visini od 140 cm.

Ivice na podu bazena ne smeju biti više od 2 cm, od čega se izuzima obrada ivice bazena za plivanje, u dužini od najmanje 150 cm sa bankinom visine 50 cm, a širine 30-40 cm.

U objektima iz stava 1. ovog člana, obavezno je izvesti najmanje 10% pristupačnih kabina, računajući od ukupnog broja kabina, ali ne manje od jedne - Slika 16. Kabine za presvlačenje.

Javne telefonske govornice, drugi uređaji i oprema

Član 31

Javne telefonske govornice moraju ispuniti sledeće uslove:

1. pod kabine, odnosno prostora u neposrednoj blizini telefonskog aparata je na visini najviše 2 cm u odnosu na pristupni pešački plato čije su dimenzije 150 x 150 cm, a ako je visinska razlika do 8 cm u odnosu na pristupni pešački plato potrebno je pristup obezbediti rampom;
2. ako je telefonski aparat smešten u kabini, dimenzije kabine su 90 x 110 cm, a vrata kabine se otvaraju prema spoljnoj strani i imaju širinu najmanje 80 cm;
3. telefonski aparat je postavljen na visini od 100 cm do 120 cm;
4. u neposrednoj blizini aparata, odnosno u kabini je postavljeno preklopno sedište na visini od 50 cm;

Tekstofon, faks, bankomat postavljeni su donjom ivicom na visinu od 70 cm od površine poda.

Drugi uređaji i oprema za PTT saobraćaj projektuju se na visini od 100 cm do 120 cm od poda. Uređaji se postavljaju na način da osiguravaju pristupačnost.

Kada se uređaji iz ovoga člana nalaze unutar objekta, pristupačnima za slepe i slabovidne osobe smatraju se, ako je od ulaznih vrata objekta do uređaja postavljena taktilna staza vođenja - Slika 17. Javna govornica, bankomat.

3. Elementi pristupačnosti javnog saobraćaja

Trotoari i pešačke staze

Član 32

Trotoari i pešačke staze treba da budu pristupačni, u prostoru su međusobno povezani i prilagođeni za orijentaciju, i sa nagibima koji ne mogu biti veći od 5% (1:20), a izuzetno do 8,3% (1:12).

Najviši poprečni nagib uličnih trotoara i pešačkih staza upravno na pravac kretanja iznosi 2%.

Šetališta u okviru javnih zelenih i rekreativnih površina su osvetljena, označena i sa obezbeđenim mestima za odmor sa klupama duž pravaca kretanja.

Klupe treba da imaju sedišta na visini od 45 cm i rukohvate na visini od 70 cm iznad nivoa šetne staze u 50% od ukupnog broja klupa. Pored klupa se obezbeđuje prostor površine 110 cm sa 140 cm za smeštaj pomagala za kretanje.

Član 33

Radi nesmetanog kretanja širina uličnih trotoara i pešačkih staza iznosi 180 cm, a izuzetno 120 cm, dok širina prolaza između nepokretnih prepreka iznosi najmanje 90 cm.

Površina šetališta je čvrsta, ravna i otporna na klizanje. Profili rešetki, poklopaca i šahtova treba da budu bezbedni za kretanje učesnika u saobraćaju.

Na trgovima ili na drugim velikim pešačkim površinama, kontrastom boja i materijala obezbeđuje se uočljivost glavnih tokova i njihovih promena u pravcu.

Član 34

U koridoru osnovnih pešačkih kretanja ne postavljaju se stubovi, reklamni panoi ili druge prepreke, a postojeće prepreke se vidno obeležavaju.

Delovi zgrada kao što su balkoni, erkeri, viseći reklamni panoi i sl., kao i donji delovi krošnji drveća, koji se nalaze neposredno uz pešačke koridore, uzdignuti su najmanje 250 cm u odnosu na površinu po kojoj se pešak kreće.

Pešački prelazi i pešačka ostrva

Član 35

Mesto pešačkog prelaza je označeno tako da se jasno razlikuje od podloge trotoara.

Pešački prelaz je postavljen pod pravim uglom prema trotoaru.

Pešačke prelaze opremljene svetlosnim signalima potrebno je opremiti svetlosnom signalizacijom sa najavom i zvučnom signalizacijom.

Prolaz kroz pešačko ostrvo u sredini kolovoza izvodi se bez ivičnjaka, u nivou kolovoza i u širini pešačkog prelaza.

Za savladavanje visinske razlike između trotoara i kolovoza koriste se zakošeni ivičnjaci koji se izvode u širini pešačkog prelaza i u nivou kolovoza, sa maksimalnim nagibom zakošenog dela do 8,3%, a ako je tehnički neizvodljivo u izuzetnim slučajevima do 10%.

Površina prolaza kroz pešačko ostrvo izvodi se sa taktilnim poljem bezbednosti/upozorenja, na celoj površini prolaza kroz ostrvo.

Zakošeni deo pešačke staze na mestu prelaza na kolovoz jednak je širini pešačkog prelaza.

Površina zakošenog dela pešačke staze na mestu prelaza na kolovoz izvedena je sa taktilnim poljem bezbednosti/upozorenja - Slika 18. Pešački prelazi i pešačka ostrva.

Mesta za parkiranje

Član 36

Mesta za parkiranje vozila koja koriste osobe sa invaliditetom predviđaju se u blizini ulaza u stambene zgrade, objekata za javno korišćenje i drugih objekata, označavaju se znakom pristupačnosti.

Mesta za parkiranje treba da ispune sledeće uslove:

1. najmanja ukupna površina mesta za parkiranje vozila koja koriste osobe sa invaliditetom iznosi 370 cm x 480 cm;
2. mesto za parkiranje za dva automobila koje se nalazi u nizu parkirališnih mesta upravno na trotoar veličine je 590 x 500 cm sa međuprostorom širine 150 cm;
3. ako parkiralište nije izvedeno u istom nivou sa obližnjom pešačkom stazom tada se izlaz sa parkirališta obezbeđuje spuštenom pešačkom stazom maksimalnog nagiba od 8,3% i minimalne širine najmanje 140 cm koliko iznosi slobodan prostor za manevrisanje;
4. pristupačno parking mesto mora uvek da se projektuje u horizontalnom položaju, a nikada na uzdužnom nagibu. Dozvoljen je samo odlivni poprečni nagib od maksimalno 2%;
5. pristupačno parking mesto treba da ima direktnu pešačku vezu između projektovanog slobodnog prostora za manevar i najbliže pešačke staze, bez izlaska na kolovoz, u skladu sa preporukama datim za pešačke staze;
6. potrebno je obezbediti pristupačan pešački pristup automatima ili šalteru za prodaju parking karata, u skladu sa preporukama za šaltere i uređaje u objektima.

Pored uslova iz stava 2. ovog člana predviđa se:

1. za javne garaže, javna parkirališta, kao i parkirališta uz objekte za javno korišćenje i stambene i stambeno poslovne zgrade sa deset i više stanova, najmanje 5% mesta od ukupnog broja mesta za parkiranje, a najmanje jedno mesto za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom;
2. na parkiralištima sa manje od 20 mesta koja se nalaze uz ambulantu, apoteku, prodavnicu prehrambenih proizvoda, poštu, restoran i dečji vrtić, najmanje jedno mesto za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom;
3. na parkiralištima uz benzinske pumpe, restorane i motele pored magistralnih i regionalnih puteva 5% mesta od ukupnog broja mesta za parkiranje, ali ne manje od jednog mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom;
4. na parkiralištima uz domove zdravlja, bolnice, domove starih i druge zdravstvene i socijalne ustanove, najmanje 10% mesta od ukupnog broja mesta za parkiranje, a najmanje dva mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom;
5. svako parkiralište koje je obeleženo mora imati najmanje jedno pristupačno mesto za parkiranje - Slika 19. Mesta za parkiranje.

Stajališta javnog prevoza

Član 37

Na stajalištima javnog prevoza, predviđa se plato (peron) za pešake širine najmanje 300 cm, a prilazne pešačke staze treba da budu izvedene u istom nivou, bez denivalacija, prema preporukama za pešačke staze u skladu sa članom 32. ovog pravilnika.

Ukoliko plato stajališta javnog prevoza nije u istom nivou sa pešačkom stazom, pristup platformi obezbediće se spuštanjem staze ili platforme maksimalnog nagiba od 10%, ili pomoću rampe maksimalnog nagiba 5%, minimalne širine od 120 cm.

Zona ulaska u vozilo javnog prevoza ispred prednjih vrata vozila vizuelno se obeležava kontrastom i izvodi se taktilnim poljem bezbednosti minimalne površine 90 x 90 cm koje je povezano sa sistemom taktilne linije vođenja.

Unutar objekata za javni transport (drumski, avio, železnički i drugi transport) ukoliko nije drugačije predviđeno, primenjuju se međunarodni standardi koji uređuju ovu oblast (IATA, UIC, ICAO i dr.).

Raskrsnica

Član 38

Na raskrsnici pešački prelaz mora imati pristupačni semafor sa zvučnom signalizacijom i taktilno polje bezbednosti/upozorenja u širini spuštenog dela pešačkog prelaza.

Sistemi za orijentaciju

Član 39

Znakovi i table za obaveštavanje i natpisne ploče (u daljem tekstu: znakovi) su vidljivi, čitljivi i prepoznatljivi.

Znakovi u smislu stava 1. ovog člana su:

1. znakovi za orijentaciju (skice, planovi, makete i dr.);
2. putokazi;
3. funkcionalni znakovi, kojima se daju obaveštenja o nameni pojedinih prostora (parkirališta, garaže, liftovi, sanitarne prostorije i dr.).

Znakovi treba da budu univerzalne forme, raspoređeni na takav način da zajedno služe orijentisanju korisnika i da predstavljaju povezani lanac informacija.

Znakovi na zidovima se postavljaju na visini od 140 cm do 160 cm iznad nivoa poda ili tla, a ako to nije moguće, mora se obezbediti da tekst odgovara rastojanju pogodnom za čitanje.

Znakovi su dobro učvršćeni, a radi otklanjanja refleksije, mogu biti reljefni - izbočeni i pravilno postavljeni u odnosu na izvor svetlosti.

Kada god je moguće važne javne informacije treba istovremeno da budu date na različite načine, odnosno vizuelno-zvučno-taktilno.

Visina slova na znakovima ne sme biti manja od 1,5 cm za unutrašnju upotrebu, odnosno 10 cm za spoljašnju upotrebu.

Prepoznavanje vrata, stepenica, rampi liftova i prolaza, oprema za protivpožarnu zaštitu, opreme za spasavanje i puteva za evakuaciju vrši se upotrebom kontrastnih boja odgovarajućim osvetljenjem i obradom zidova i podova.

Radi poboljšanja prijema zvuka u javnim prostorijama postavljaju se asistivni slušni sistemi.

Taktilna polja bezbednosti treba da se postavljaju ispred svih opasnih zona (na primer: nailazak na stepenice, nailazak na opasne fiksne prepreke i slično) uključujući i upotrebu na pešačkim prelazima i pešačkim ostrvima.

Taktilno polje bezbednosti - upozorenja može se u izuzetnim slučajevima izvesti i kao traka minimalne širine 40 cm koja se postavlja isključivo uzdužno, uz rub pešačke staze ili rub stajališta javnog prevoza, a kao mera bezbednosti pešaka i njihovog sprečavanja da dođu u neposredni kontakt sa motorizovanim saobraćajem.

Horizontalna taktilna signalizacija pri promeni pravca postavlja se po pravilu pod pravim uglom ili pod nekim drugim uglom, s tim da se svaka promena pravca kretanja mora označiti i izvesti sa taktilnim poljem za usmeravanje.

Preporučuje se da taktilne oznake budu u kontrastnoj boji, u odnosu na boju ostatka pešačke staze.

Za orijentisanje mogu služiti i ograde, odvodnice vode, ivično zelenilo, ulične svetiljke i/ili kontrastne linije vodilje, koje se projektuju i izvode uzdužno uz rubove pešačkih staza i koje intuitivno vode korisnike u određenom pravcu.

Znakovi u smislu ovog člana poseduju i informacije na Brajevom pismu, koje se postavljaju ispod informacije koja ima istovetno značenje.

3. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 40

Danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje da važi Pravilnik o tehničkim standardima pristupačnosti ('Službeni glasnik RS', broj 46/13).

Član 41

Ovaj pravilnik stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u 'Službenom glasniku Republike Srbije'.

Prilog

SLIKOVNI PRIKAZ OZNAKA PRISTUPAČNOSTI, USLOVA UPOTREBE POMAGALA I OBAVEZNIH ELEMENATA PRISTUPAČNOSTI

* Sve mere u ovom prilogu su date u centimetrima

Slika 1. Oznake pristupačnostipreuzmi dokument

1.1 Oznaka pristupačnosti za korisnike invalidskih kolica
1.2 Oznaka pristupačnosti za slepa lica
1.3 Oznaka pristupačnosti za slabovida lica
1.4 Oznaka pristupačnosti za gluve osobe i osobe oštećenog sluha
1.5 Oznaka pristupačnosti za osobe koje koriste pomagala pri kretanju
1.6 Oznaka pristupačnosti za osobe koje se kreću uz pratnju psa vodiča
1.7 Oznaka pristupačnosti za majke sa decom u dečijim kolicima
1.8 Oznaka pristupačne rampe
1.9 Oznaka pristupačnog stepeništa
1.10 Oznaka pristupačnog lifta
1.11 Oznaka pristupačne vertikalne podizne platforme
1.12 Oznaka pristupačne koso podizne sklopive platforme
1.13 Oznaka pristupačnog ulaza
1.14 Oznaka pristupačnog WC-a
1.15 Oznaka pristupačne tuš kabine
1.16 Oznaka pristupačnog kafea ili restorana
1.17 Oznaka pristupačnog kupališta
1.18 Oznaka pristupačne telefonske govornice
1.19 Oznaka pristupačnog faksa i kompjutera
1.20 Oznaka pristupačnog gledališta
1.21 Oznaka korisničkog pomagala
1.22 Oznaka induktivne petlje
1.23 Oznaka pristupačnog šaltera
1.24 Oznaka pristupačnog oglasnog prostora
1.25 Oznaka pristupačnog parking mesta

Slika 2. Antropometrijske veličinepreuzmi dokument

Slika 3. Kretanje slepih i slabovidih osobapreuzmi dokument

Slika 4. Rampe za pešakepreuzmi dokument

Slika 5. Stepenice i stepeništapreuzmi dokument

Slika 6. Liftpreuzmi dokument

Slika 7. Platformepreuzmi dokument

Slika 8. Ulazni prostorpreuzmi dokument

Slika 9. Korišćenje pojedinih prostorija u zgradama - stanpreuzmi dokument

Slika 10. Korišćenje pojedinih prostorija u zgradama - sobapreuzmi dokument

Slika 11. Korišćenje pojedinih prostorija u zgradama - kuhinjapreuzmi dokument

Slika 12. WCpreuzmi dokument

Slika 13. Kupatilopreuzmi dokument

Slika 14. Šalterpreuzmi dokument

Slika 15. Bioskoppreuzmi dokument

Slika 16. Kabine za presvlačenjepreuzmi dokument

Slika 17. Javna govornica, bankomatpreuzmi dokument

Slika 18. Pešački prelazi i pešačka ostrvapreuzmi dokument

Slika 19. Mesta za parkiranjepreuzmi dokument

Smernice za izradu pristupačnih veb prezentacija

Sve se više obraća pažnja na digitalnu pristupačnost informacija i komunikacije. Evo nekoliko napomena za početak:

Ključni principi projektovanja pristupačnog veb sajta

Neki od ključnih principa projektovanja, koji su u skladu sa principima ePristupačnosti, se mogu veoma jednostavno primeniti a da ne utiču na opštu zamisao veb prezentacije:

Navigacija isključivo tastaturom ili mišem

Pored uobičajenih nivoa navigacije, potrebno je prezentaciju optimizovati za navigaciju isključivo upotrebom tastature (taster 'Tab'), kao i isključivo mišem. Selektovan link mora biti vizuelno uočljiv i kretanje po aktivnim linkovima treba da počinje od glavnih menija ka linkovima u okviru sadržaja prezentacije.

Alternativa u vidu odgovarajućeg teksta

Odgovarajući tekst kao alternativa ne-tekstualnom sadržaju veb stranice je od specijalnog značaja za slepe i slabovide koji se donekle ili u potpunosti oslanjaju na čitače ekrana (npr. img title koji opisuje šta se nalazi na slici).

Povećavanje slova

Potrebno je omogućiti proporcionalno povećavanje slova (veličina slova relativno definisana), kao i delova Internet prezentacije (vodeći računa o skalabilnosti) srazmerno veličini ekrana, kako bi se korišćenje prezentacije omogućilo slabovidim i starim osobama.

Smislenost teksta linka i van konteksta

Svaki link bi trebalo da ima smisla čak i kada se tekst linka čita sam po sebi. Korisnici čitača ekrana mogu odabrati da im čitač pročita samo linkove na određenoj stranici. U tom slučaju, izrazi kao što je „kliknite ovde“ ili „više“, u okviru nekog teksta, nemaju nikakvog smisla i stoga bi ove, i slične fraze, trebalo izbegavati. Isti princip važi iza imenovanje svih dokumenata, obrazaca i tabela.

Link oslikava sekcije sadržaja prezentacije

Svi linkovi moraju biti po standardu ePristupačnosti i treba da jasno odslikavaju sekcije sadržaja prezentacije, kako bi ih čitač ekrana na pravilan način “pročitao” (npr. www.euprava.gov.rs/vesti).

Titl i/ili transkripti za sve medije u ne-tekstualnom formatu

Video i audio zapisi moraju posedovati titl i transkript. Video sadržaje bi trebalo opisati.

Dokumenta za preuzimanje ponuđena u više formata

Preuzimanje i predavanje (download i upload) dokumenata omogućeno je u raznim formatima (.pdf, .doc, .docx, .rtf, .txt, .xml, .xls, .zip i sl.). Dokumente u najnovijim formatima ne treba nuditi kao jedinu opciju preuzimanja dokumenata.

Izbegavanje grafičkih elemenata koji skreću pažnju

Preporučuje se izbegavanje bilo kakvog dizajna koji uključuje treperenje grafičkih elemenata veb strane, budući da to umara sve korisnike, a posebno škodi osobama sa poremećajima u opažanju, koncentraciji, poremećajima vida, i može da izazove epileptičke napade i druge teškoće kod osoba sklonih epilepsiji.

Automatska konverzija teksta u audio format tj. „ozvučavanje veb sajta“

Preporučuje se konverzija tekstualnih informacija u audio format. Postoje razni „tekst-u-govor“ sistemi (TTS – text-to-speech) koji konvertuju pisani tekst u govor. Ovi sistemi su napredan način prilagođavanja veb sajta za upotrebu od strane slepih i slabovidih osoba, budući da implemntiranjem ovog sistema, sajt mogu da upotrebljavaju i osobe koje ne poseduju čitače ekrana.

Kontrast pozadine i slova

Preporučuje se omogućavanje promene visokog kontrasta između boje pozadine (iz svetle u crnu) veb prezentacije i boje slova.

Više o ovim načelima može se naći u dokumentima W3C Konzorcijuma: WCAG (World Content Accessibility Guidelines[12]), kao i WAI (The Web Accessibility Initiative[13]), koji se odnose na ePristupačnost.

Validacija ePristupačnosti

Za proveru validnosti koda u kontekstu ePristupačnosti koriste se različiti alati, tzv. validatori. Jedan od najpoznatijih, i najčešće korišćenih je W3C Unicorn validator, koji se nalazi na adresi: validator.w3.org/unicorn, i koji obejdinjuje HTML i CSS 2.1 validaciju. Veb sajt se validira tako što se adresa na kojoj je objavljen sajt unese u polje predviđeno za unos iste, i klikne na dugme „Check”. Nakon toga validator izbacuje listu eventualnih grešaka i upozorenja pronađenih u kodu, a koje je potrebno popraviti.

Preporučuje se da prezentacija uspešno prolazi oba testa (nema grešaka), pri čemu validatorom treba proveriti celokupan sadržaj veb prezentacije, ne samo naslovnu stranu.

Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom

Diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina

Član 13

1. Zabranjena je diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.
2. Pod uslugom, u smislu ovog zakona, smatra se svaka usluga koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja.
3. Pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju se: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično.
4. Pod javnim površinama, u smislu ovog zakona, smatraju se: parkovi, zelene površine, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i slično.
5. Diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga naročito obuhvata:
   1. odbijanje pružanja usluga osobi sa invaliditetom, osim ako bi pružanje usluge ugrozilo život ili zdravlje osobe sa invaliditetom ili drugog lica;
   2. pružanje usluge osobi sa invaliditetom pod drugačijim i nepovoljnijim uslovima od onih pod kojima se usluga pruža drugim korisnicima, osim ako bi pružanje usluge pod redovnim uslovima ugrozilo život ili zdravlje osobe sa invaliditetom ili drugog lica;
   3. odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom.

Član 13

Diskriminacijom u smislu člana 13. ovog zakona ne smatra se:

1. povećanje cene usluge srazmerno povećanim troškovima, neposredno proisteklim iz pružanja usluge korisniku sa invaliditetom;
2. pružanje usluga vezanih za specifične potrebe nekih korisnika sa invaliditetom, ili za specifičan način zadovoljavanja njihovih opštih potreba;
3. aktivnost vezana za otklanjanje postojećih i sprečavanje novih vidova diskriminacije zbog invalidnosti.

Član 15

Posebno težak oblik diskriminacije zbog invalidnosti jeste uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje osoba sa invaliditetom - korisnika usluge zbog njene invalidnosti, kada te radnje vrši lice koje neposredno pruža uslugu ili njemu nadređeno lice.

Član 16

1. Vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina, dužni su da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti.
2. Obavezu iz stava 1. ovog člana ima i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom ugovorilo drugačije.
3. Vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan je da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveze iz stava 1. ovog člana.
4. Organ nadležan za izdavanje upotrebne dozvole za objekte u javnoj upotrebi izdaće ovu dozvolu ako je ispunjen uslov iz stava 1. ovog člana.

Zakon o zabrani diskriminacije

Diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina

Diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica.

Svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom.